Потрпао сам пре неки дан у продавници храну у једну повелику кесу. Код куће сам све извадио и видим на кеси пише великим словима „Ја ♡ своју земљу.“ Запањим се пред тако неочекиваним изливом, погледам боље и видим испод тога шарене јабуке нацртане дечијом руком. И онда приметим, малим словима пише: „једна кеса за више куповина.“ Значи, у питању је земаљска кугла, порука је еколошка.

Тако стоје ствари. Није проблем изјавити љубав земаљској кугли. Сви смо сложни да је морамо чувати јер нам је једини избор, немамо где са ње отићи, бринемо се да ли јој је претопло и како ствари стоје са равнотежом у њеној чудесној природи. Треба ли јој неки психијатар, зашто се повремено толико разбесни па нас кажњава олујама, земљотресима, сушама и великим хладноћама. Јако нас секира како ће наша деца преживети у смогу и без чисте воде. Све зависи од нас и то је „политички коректно.“

Са Србијом је другачије. Такав слоган „Ја ♡ Србију”, нисам нигде видео. Можда се може негде наћи на мајицама, али је нема на људима. Ако и постоји, то вероватно купују само странци, мада не видим шта ће са тим, неће бити баш добро виђени кад је обуку.

Србију се може шутирати до миле воље, из ње се може отићи у боље. Само још Срби са Косова кажу да немају другу земљу, али и они сада већ сасвим ретко, или никако. Не могу да се сетим када сам последњи пут чуо овако једноставну, директну изјаву љубави Србији. Напротив, грдимо је сваки дан. Није добра према нама па је најбоље побећи од ње и некако је казнити. У случају Србије, као да ништа не зависи од сваког од нас. Реке окићене кесама, старим гвожђем и цркотинама, као да нису наше. Слика слома, видљива на сваком кораку је њен проблем.  То се не може волети. Србија као да и није заслужила боље него да јој баците стару веш-машину која не узима воду, право у воду.

Пробајте јавно или приватно да тако директно изјавите љубав Србији и сви ће вас гледати у чуду. Још сте добро прошли ако вас одмах не оплету због лажног патриотизма, шовинизма чак, јер не волите и Србију и Хрватску и Немачку и Албанију истовремено. То је могуће само ако радите за неку НАДвладину организацију. Уствари, ако хоћете да изјавите љубав Србији, морате одмах то изјавити за цео свет, једино тако сте прихватљиви у овом веку. Живимо у сенци Титовог доба у коме се уместо речи „српско“ користило „наше.“

Ипак, има једна прилика када се оваква реченица може чути. Када разговарате са неким ко је одавде отишао у свет, нешто постигао, па се ипак вратио; када их питате зашто су се вратили, понекад можете чути баш тај једноставан одговор,  да воле Србију. И ово мало странаца који су, дођу да буду са нама, кажу исто. Поучно.

Ништа у Србији није „мој“ проблем. Напротив, уместо љубави, заслужила је само мржњу. Није ми дала посао, Мерцедес, стан, бесплатно здравље и образовање, а пружа ми политичаре лажове и продавце магле. Све је пропало, једино кафићи цветају јер се ту може на миру, лепо, кукати и пљувати по свему. Више нема оптимиста у Србији. Такав друшкан може бити само будала и слепац код очију. И то је тачно. Србија је унакажена, једино „ја“ немам ништа са тим.

Не могу више да слушам кукумавчење. Нема разговора који се неће повести ни завршити речју „катастрофа.“ Досадило ми је то. Што рече онај чоек: „има ли иђе,иђе,иђе,ико, ико, ико, ишта, ишта, ишта ново да ми каже“, а да не буде неко зло и несрећа. Инвентарисање мрака не може помоћи. Кад би бар мало и макар повремено волели Србију, ваљда би јој понекад и нешто добро учинили. Можда би је причували када је растурају. Жртвовали понешто од нашег имања да смањимо њено немање. Тешили је надом и обећањем које би и испунили. Оплодили је да не остане јалова кад већ може да рађа и биљке и децу.Отерали ове који нас лажу и довели неке који би пристали да се возе трамвајима и аутобусима док јој не буде боље.

Тек када је будемо волели, имаћемо права да је грдимо. Без тога,  ово што јој радимо је садизам. А она није мазохиста, не ужива, само се повија, смањује и трпи. За почетак, можда би требало да, без нелагодности, носимо мајице на којима пише „Ја ♡ Србију.“

Александар Мандић
Телевизијски и филмски редитељ
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 01.март 2014.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *