„Не могу више да слушам кукумавчење. Нема разговора који се неће повести ни завршити речју – катастрофа. Досадило ми је то. Инвентарисање мрака не може помоћи”, написао је Александар Мандић, колумниста Културног додатка нашег листа, у књизи „Мера за меру”, названој по истоименој серији новинских текстова. Читаоци који су чекали његове есеје у „Додатку”, сада могу да их читају на једном месту. Наведени цитат у ствари одређује став аутора и у другим његовим колумнама, а то је неизбежна критика, уз дозу ироничног шарма, и онога што је најважније – конструктивних предлога. Као човек телевизије, који је одувек волео живи програм, и његове колумне живе су пред нашим очима, и као што каже један од рецензената Љубомир Симовић, ови текстови буде оно што је у нама блокирано, поучно, јасно и природно.

Прво заволи своју земљу, па је онда критикуј, закључак је једног од ваших текстова, јер, заправо, једино тако је могуће бити креативан у тој критици. Међутим, тај моменат стално изостаје у стварности. Зашто?

Постоји једна општа, офанзива, рат против свега што је друштвено, што је опште. Никада то није било тако изражено као сада. Нема уопште побуне против те појаве. Све што je преко прага нечијег стана, мета је напада, осећања да све тамо напољу треба мрзети. Не знам како се излази из таквог стања, како Србија да поврати симпатију према себи, наклоност према „јавним” стварима. Како развити тај осећај за сопствену земљу, и рећи: „Чекај, нису други бољи од нас.” И заиста нису. Када бисмо то успели, сигурно би ствари почеле да се мењају. Нико нам са стране неће помоћи.

Како се супротставити општој апатији?

Постоји у психологији термин – научена беспомоћност, где експериментални пси који су навикнути да нема излаза, не беже, чак и када им се пружи могућност. Ми као нација показујемо све знаке такве беспомоћности, али не и појединци, који ипак, често траже неки излаз. Као нација смо анестезирани и немамо воље да се боримо. Хрватска председница може да нам каже шта год хоће, може да нам дође и онај који нас је бомбардовао – и ништа. Влада осећај да смо све пробали и да ништа више не вреди. Вероватно се из те апатије може изаћи по формули: у се, и у своје кљусе. Омогућити људима да се образују, довести предаваче из света, најбоље… Ево, Чомски, који никада није био овде. Постоје људи због којих би Чомски дошао у Србију.

Можда некоме одговара да се људи не образују, да не долазе људи као што је Чомски?

Не верујем да неко има тако лоше намере, то би била теорија завере. Просто сматрам то политичким слепилом, глупошћу и некомпетентношћу. Образовање мора бити важније и од уласка у Европску унију.

Ма колико да желимо, не можемо да вас убројимо у неки од табора, јер вредност налазите подједнако у делу Данила Киша, као и Добрице Ћосића. Сматрате ли се независним мислиоцем?

Себе тако видим, али не волим тај израз због оних који се њиме ките. Има много особа које себе часте термином независног интелектуалца. Кад их чујем, мало се најежим. Али, трудим се да судим по свом разуму, иако некада вероватно нисам у праву. Кад је Добрица у питању реагујем на лудачке, хистеричне нападе на човека који није узвраћао.

Док пишете о култури, у исто време говорите о политици, правосуђу, економији, свакодневици, јер све то и чини културу једне земље, у ширем смислу речи. Стално се враћате лошем образовном систему, одатле потичу сви наши проблеми?

Понављам то као мантру, да успех неког друштва стоји на две ноге на праву и образовању. Битно је колико је човек у стању да се приближи правди у својој земљи, остваривању било каквог права, а у нашој земљи и најмање право се врло тешко остварује. За сваку ствар, за само први корак у поступку, треба да платите огромну цену, за коју, наравно, новца немате. Право треба да буде доступно, да буде брзо и бесплатно. Можда је то први корак у томе да заволимо земљу у којој живимо, да се у њој осећамо сигурно, да она заиста брине о нама. Да би се једна држава усправила, потребан јој је и одличан образовни систем, о томе сам пуно писао и у овој књизи. То може да буде остварено и у сиромашним друштвима, и не захтева снажну економију. Сви стално говоре о економији, да ће и она да процвета када уђемо у Европску унију, иако искуства других земаља чланица показују управо супротно. Шта кажете на податак да у огромној Кини готово нема неписмених? Срам нас било! Када би наша земља стајала управо на те две ноге, сигуран сам да би се усправила и проходала. Све друго је бескористан напор. Чврсто верујем у то. Ако у овој држави судови не раде три месеца, а онда прораде и притом се не види никаква разлика, онда је то крај!

Колико се као колумниста осећате слободним да пишете о свему, а како видите слободу медија уопште?

Осећам се слободним. Захваљујући уредници „Политикиног” Културног додатка Весни Рогановић. И други то могу да виде. Она ми је заиста дала слободу и никада није тражила да било шта изоставим у тексту. Очигледно је да су медији под контролом, али у „Политици” се још увек могу прочитати врло супротстављени ставови. Уосталом, та новина одувек је и имала одређени патриотски профил, који и треба да има. Међутим, оно што је врхунски, перверзни стадијум неслободе, а што раде политичари владајуће странке око премијера Вучића, па и маса новинара, јесте погађање онога што ће он да помисли, пре њега самог. Збуњује ме и то што се он томе уопште не противи. Уместо збуњује ме могао сам рећи нешто много горе.

Не оклевате да критикујете ни постмодерну, мисао Дериде и Лакана, и то вам се често не прашта?

Имам велике сумње у духовне резултате 20. века, који се брчкао у просечности и скоро блентавим експериментима. Једнога дана то ће бити посматрано са сажаљењем. Најгоре у томе је замазивање очију, прављење компликованих, херметичних, система, за које нико не сме да каже да су обична глупост. Притом, прави великани су скрајнути. Узмите Душка Радовића. Слика о њему је као о неком украсу на врху Београђанке, али озбиљно мислим да је он прави геније. Како каже Вордсворт: „Није важно шта гледаш, него шта видиш.” Сви смо гледали исто што и Душко Радовић, а једино је он видео и умео да о томе каже златну реч, бриљанто, једноставно, без мистификација. То што је Киш користио поједине технике постмодернизма, нема никакве везе са том теоријом, код њега је све осветљено генијалношћу. Када сам пре неки дан на „Википедији” укуцао синтагму – најзначајнија дела 20. века, не спомињу се ту ни Киш ни Андрић, али се може наћи скоро све од Крлеже. То је та наша небрига о општем.

У САНУ бисте уврстили Горана Бреговића. Зашто?

То је Академија уметности, он је уметник. Људи мисле да се шалим када бих га убројао међу академике, а ја то стварно мислим. Он је толико тога постигао и у свету пронео нешто позитивно о нама. Не треба Академија њему, него он треба Академији. То би показало да за чланство у овој институцији није предуслов нека херметична керефека. Да ли сте икада чули да је неко ставио у плејер неко дело Исидоре Жебељан? И да знате, када сам објавио тај текст „Академик Бреговић” први ми се јавио Добрица Ћосић да каже: „Тако је”.Политика,

Политика, 01.03.2015.

Марина Вулићевић интрвју са редитељем Александром Мандићем

Visits: 780

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *