Постоји у Србији један споменик који неће бити срушен. У Приштини, у булевару Била Клинтона, који води до трга Била Клинтона, испод огромног постера Била Клинтона, стоји велика биста Била Клинтона, коју је открио Бил Клинтон. Преко пута је и продавница која поносно носи име Хилари Клинтон, а на трг се улива улица Боба Дола. Бил на споменику држи неки спис, на коме је вешти вајар утиснуо датум 24 март 1999, почетак бомбардовања Србије. У току је иницијатива да једна улица понесе име Џорџа Буша. Данке Америка!
Веома се интересујем за приче о тоталитарним режимима, али се не сећам да сам видео такав концентрат обожавања. За разлику од Маове Кине, Стаљинове Русије, Кимове Северне Кореје или Титове Југославије које су приређивале овакве кичерске изливе, овде је реч о добровољним одлукама слободних људи у једној демократској земљи.
На празничноукрашеној главној улици славолук је направљен од искључиво америчких застава. Мањак албанских – све су у Прешеву. Масовно се мушкој деци даје име не само Бил већ Бил Клинтон, па онда следи презиме, Харадинај например. Девојчице су ускраћене за презиме Олбрајт, али масовно добијају само име Медлин, плус презиме, например Курти. Нема места у данашњем свету где Америка може да нађе такве изливе оданости и обожавања. Само Приштина потпуно разуме Монику Левински.
Психолог Данијел Канеман је добитник Нобелове награде за економију 2002. године. Заједно са својим сарадником Амосом Тверским, који није дочекао Нобела, утврдио је модел по коме људи доносе одлуке. Они су доказали да не одлучујемо онако како се у економији предпостављало, вођени искључиво интересом да остваримо профит, већ су установили такозвану Теорију очекиваног избора. После много примера и експеримената аутори кажу да у нама постоје два система, по карактеру зец и корњача. Систем 1. је брз несвестан, интуитиван, аутоматски. Стојећи пред одлуком, он скаче и закључује без напора. Најчешће њега следимо јер нас он лишава анксиозности, доноси брзо задовољство и срећу што је проблем решен. Овај глас у нама верује да господари нашим животима, али наравно, могућност да погреши је много већа него када се укључи корњача, која је аналитична, спора, забринута, рационална и брзо се умара. Систем1- зец, се узда у изглед ствари, који наравно често пружа погрешну слику, али је у стању да ућутка корњачу – Систем2, чим произведе ефекат среће. И поред тога што су стручњаци мање подложни грешкама Система1 јер су у њега уградили своје искуство, ипак су изложени кардиналним грешкама јер се као и ми служе својим зецом, чак и више него човек коме је та област страна. Укратко, и мајстори берзе као и остали смртници, хрле према оном што им делује позитивно и доноси срећу.
Често тако не изгледа али и државе воде људи, а не неке безљудне машинерије. Њихова потреба да бирачи и они лично буду емотивно задовољни, има предност над било каквим рационалним компликацијама. У комбинацији са пунијим буђеларима и осећањем моћи, то је неодољив склоп који диктира њихове одлуке.
Стално слушамо политичаре и политичке гуруе око њих како понављају мантру да у политици нема емоција већ су само важни интереси. Драга господо, то просто није тачно. Навешћу Вам неколико најскоријих примера. Госпођа Клинтон у Приштини признаје: „Косово за нас није само политика, то је лично питање за моју породицу.“ Председница одбора за иностране послове америчког Конгреса Илеана Рос пре два месеца каже: „Ја сам поносна што сам пријатељ овог херојског народа.“ Госпођица Олбрајт у јавном изливу икрености у Прагу каже: „Одвратни Срби!“ Зашто им не верујемо?
Нико није имун, па ни ми. Наш председник Николић пре неки дан у Панчеву говори о нашој љубави према Русији и понавља ту реч и када описује наше односе са Грчком. Руски представник Рогозин приликом потписивања неког нафтног уговора каже да је то сарадња не само због профита, већ и због љубави. И данас, када нама Србима поменете Француску, наш зец нам каже да је то нека позитивна, пријатељска земља, и поред тога што је дведесетих година француска јавност предводила заразу мржње према нама.
Моја корњача ми каже да је све могло да буде другачије да смо…
Александар Мандић
Политикин културни додатак, Мера за меру
Субота 2. фебруар 2013.
SR_RS 
EN