Између мушког и женског рода данас стоји кондом. Он симболично представља стање наше блискости. Некада смо се у „оном“ врхунском тренутку сједињавали, постајали једно у срећи стварања, предати оном другом бићу без страха и остатка. Данас нам за ту сигурност треба пластика.

Ипак, када га купујемо, чинимо то са нелагодношћу која личи на кривицу, нешто нас гризе, као да радимо нешто нечасно. Тако нам поручује и црква, нарочито католичка. Овај строги папа, који је тврдио да кондом повећава ризик од сиде (sic), одлази. Ваљда ће следећи бити склонији врлини праштања. Поготово имајући у виду љубавна искуства својих свештеника са младим дечацима.

Можда АИДС и није производ тајних лабораторија, смишљен да уништи афричку сиротињу. Можда је ствар много једноставнија, болест лансирана из фабрика за производњу кондома.

Праве га у разним величинама и облицима, увек са идејом да се представи као омиљена и лепа ствар. А тек укуси! Као да нам требају за воћну салату. Смишљени су разни питоми, дивљи и духовити облици. Па онда мириси, који треба да замене оне које нам је дала природа. Да нам омиле тај танки балон између нас.

И поред таквог мноштва лилихипа, та опна  је колац у оно што још увек зовемо љубав. Не могу да замислим Одисеја како после двадесет година скитања по свету прилази Пенелопи и  ставља навлаку од јагњеће кожице тамо где треба, јер – никад се не зна. Или Ђулијету на сцени, која после текста „..безгранична је као море какво издашност моја, а дубока је к`о море моја љубав, па што више дајем ти, то све више имам, јер су бескрајне обе“ поставља тај свлак (можда библијске) змије између себе и Ромеа. Немам ту машту да замислим несрећног Лазу  како иде „из безњенице у рај, у рај,у рај, у рај, у њезин загрљај“  а онда пред Ленком регулише положај гумице.

Код Дон Хуана или Хју Хефнера, ствари стоје мало другачије.

Уз пилулу и виагру, то парче пластике је изум који је највише променио западну цивилизацију и мења све оне који тој цивилизацији теже. Што је кондом популарнији, земља је богатија. Кинези не напредују захваљујући само јефтиној производњи већ пре свега због увођења кондома. Без такозване „политике једног детета“, кључне реформе коју је увео Денг Сјао Пинг (која у ствари и није никаква политика већ државна принуда), Кина би и данас преживљавала као пука сиротиња. То ћете чути од сваког савременог синолога.

Мајке купију ћеркама кондоме за шеснаести рођендан, у пакету са секси гаћицама. Ћерке их гледају са сажаљивим осмехом, већ су одавно искусиле оно што мајке хоће да кажу. Једино се још ти проклети мушкарци превише опиру, тврде да им тај накит смета. Нема им помоћи, или тако или никако. Мајци остаје да нешто научи глеадајући Клип.

Кондом је још једно женско средство за потчињавање мушкараца. Ми мушки све ређе личимо на хероје са исуканим мачевима, данас више изгледамо као збуњени освајачи без циља. Пластифицирани мајмуни. Жене су ми сведоци. Када ипак пожеле децу, наилазе на већ трениране мушкарце са кондомима у џепу.

Видео сам духовит постер на коме је као нека математичка једначина усликан кондом онда стоји реч „или“ и онда, слична по облику, цуцла. Решење ребуса је, зна се – плус за кондом. Тако се кондомска цивилизација неизбежно смањује, и ми смо међу њима.

Треба ли забранити кондоме? Ако мене питате-нипошто.

Александар Мандић

Политикин културни додатак, Мера за меру

Субота 2. март 2013.

One Comment

  1. Kondom je simbol sterilnosti i “higijene” današnje ljubavi, u osećajnom, čulnom i životnom smislu… Uz sve počasti koje mu valja odati kada je u pitanju stvarna deratizacija raznih (ljubavnih) susreta i čisto praktičan izum protiv neželjene trudnoće…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *