Године 1960. обављена је најдужа неуролошка операција у историји, пацијент је био претрпео тако тежак мождани удар да су свештеници већ позвани да обаве молитве, али је болесник преживео. Испоставило се да је у корену мозга имао, не једну артерију као остали људски створови, већ две, као мачке. Тада пацијент има 48 година а име му је Маршал Маклуан.

Неки верују да баш ова физиолошка аномалија најбоље објашњава оригиналност његових идеја и нарочито перцепције света као низа знакова. Један потпуно нов начин мозаичког, нелинеарног мишљења.Умесно је рећи понешто о личности овог „апостола Електронске ере“, као допуну разговору о Маклуановом добу, јер се о његовим идејама зна доста, а о њему, бар код нас, мало.

Противречан човек. Фанатични католик, који буди своју децу сваког јутра у 4 сата да им чита Библију, а лик Супермена види као последицу нестанка религије и филозофије из свакодневног живота. Аутистичан, неспособан да слуша, а занет комуникацијама. Пророк медијске глобализације, а последњи купац телевизора у кварту у коме живи. Филозоф чији искази излуђују колеге нечитљиом густином и производњом слогана. Протомајстор медијских кампања и спиновања, гадљив на ефекте такве праксе, која нам одузима могућност да живимо. „Живот постаје као вожња аутопутем током које зверате около, да би одједном схватили како већ 15 минута нисте обратили пажњу на вожњу, а ипак сте живи и нисте се сударили“ каже Маршал.

Предвидео је развој аждаје, („углавном монструозне и болесне поп-културе“) која га је на крају прогутала, јер ће те данас ретко наћи његово име у лавини информација, па и у културним расправама.  Професорска звезда шездесетих година, на крају каријере 1979. има  свега четири студента која су се пријавила за његов предмет.

Поред низа занимљивих увида учесника у разговору који Додатак објављује, постоји и теза са којом су се сви саговорници сложили: да треба увести медијско образовање и да ђаци треба да читају Маклуанову књигу о медијима као буквар. Крајње сам скептичан према таквим идејама.

У чаробној књизи КОЛИБА СЕЋАЊА, Тони Џат каже: “Данас студенти могу да бирају између мноштва студија и идентитет:„родне студије, женске студије, азијско пацифичке студије и на десетине других. Мана свих тих псеудоакадемских програма (курзив мој) није то што се концентришу на дату етничку или географску мањину, већ то што подстичу чланове те мањине да проучавају сами себе и тиме негирају циљеве либералног образовања и истовремено јачају секташке менталитете које би, декларативно, хтели да побију. Одвећ често смисао таквих програма је отварање радних места за оне који их воде и сва спољна интересовања се активно сузбијају. Црни прочавају црне, хомосексуалци хомосексуалце, и тако даље.“

За мене су то „и тако даље“,  све те комуникологије, медијске студије, „читања позоришта“, „промишљања града“ и остале беспослице. Осим замајавања и промоције пришипетљи у култури, не видим чему би све те псеудоакадемске мудролије требало да служе. На њих може лепо да се примени Меклуанова изрека која се односи на политичаре: „Они би били пресрећни да абдицирају у корист своје јавне слике, јер је та слика много моћнија него што ће они икад бити.“

Вуди Ален сјајно синтетише слику о Меклуану.  У одговору блебеталу о  његовим делима Маршал лично каже: „Ви не знате ништа о мом раду“.

Провео је живот опседнут тиме да нађе Смисао и значења тамо где их други не виде. Видим га као веома оригиналног песника, а не као теоретичара. У једном тренутку каже: „Немогуће је прилагодити се току брзих промена. Постајемо само посматрачи и морамо да прибегнемо разумевању“. Човек који дубоко верује да је Бог створио природу, и више од тога, да Он стоји иза свих збивања, свакако има у виду другачију врсту разумевања од обичног рационалног закључивања.

И један прави Маршалов песнички цитат за крај: „Није обавезно да се слажем са оним што кажем“.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 2. јул 2011.

Visits: 695

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *