Да ли сте у последње време слушали неког нашег интелектуалца и закључили да вам баш и није јасно о чему је говорио? Много страних, дугачких речи, нагураних у сложене реченице које као да немају краја и конца…

Исти проблем имао је и наш познати редитељ Александар Мандић, па је у културном додатку „Политике” објавио занимљив текст с насловом „Упутство за успех у животу”, у којем даје кратак и веома ефикасан водич за писање текста „који не говори ништа о било чему, а може вам обезбедити дуг и леп живот у нашој култури”.

Мандић је у три колоне поделио претенциозне речи које наши интелектуалци радо користе (артефакт, значењски, конструисати…) те је читаоцима дао могућност да сами праве своје комбинације, убацујући с времена на време референцу на неког познатог мислиоца.

Ево до које је реченице он дошао: „Имплементација структурног тренда у апсолвирању рецентног проседеа и деконструисање тематизованог фантазма у кодирању релевантне интеракције, или што би рекао Бодријар, валоризовање иманентног инпута као и детектовање својеврсног тренда у позиционирању релевантног артефакта, према Жижеку, реферира на стратификовање симболичне структуре у апсолвирању иманентног дискурса.”

Ништа нисте разумели? Можда зато што ништа није ни речено…

„Морам рећи да се језик наших културњака у последње време чак мало поправио”, каже Мандић за „Блиц”. „Али, ове буве које се не требе ћете наћи нарочито у универзитетским круговима и међу овима који себе сматрају новим интелектуалцима за медије. И то нећете наћи само код њих.”

Он додаје да је његов главни мотив да се овим питањем позабави то што је веома осетљив кад неко покушава да на тај начин засењује своју простоту.

– То је просто увредљиво. Начин да говориш некоме на језику који је изван моћи његовог разумевања је безобразлук. Потпуно побесним када то видим, а има га свуда. То је достојно презира, против тога би сви требало да се боримо. Ја сам скупљао те речи неко време, нисам их написао за три дана. Али нисам морао много скупљати – отвориш новине и све је ту. Не толико по дневним новинама, колико по овим стручнијим часописима, а нарочито по културним рубрикама. Та врста покушаја да се фасцинира по правилу крије површност и незнање. Када би се то исто што они говоре рекло српским језиком, видела би се празнина те мисли. Е, онда ставиш стране речи и то звучи боље. Друга ужасна штета од тога је што то квари наш духовни амбијент. Напни се, реци нешто оригинално и креативно на свом језику. То је нешто. А немој да ми мрчиш папир с овим димним завесама… – каже Мандић, чија је фирма „Yес про” недавно објавила хваљену књигу „Колиба сећања” Тонија Џата.

Шта је ту увредљиво?

– Онај који слуша такве исказе је, јадан, суочен с дилемом да ли је можда глуп. Јер, ако овај доктор, професор, тандара-мандара, тако хладно просипа те речи, а ја га не разумем, мора бити да сам ја глуп и необразован, а он је јако паметан и образован… То је оно што је обичан безобразлук, и таквом одмах треба устати и лупити шамар, јер онај коме се обраћаш треба да те разуме.

Проблем је озбиљан, јер када неко треба нешто да нам објасни, ми се суочавамо с једним доста озбиљним неразумевањем. Нико нема да нам објасни неке важне ствари…

-Најтежи случајеви су критичари. Критичари су најкритичнији! Они имају проблем да једноставним речима кажу нешто смислено, и ја немам друго него да им кажем да се врате и да читају људе који пишу српским језиком, или да су преведени на српски.

Да ли тако пишу и интелектуалци на Западу – у „Гардијану”, „Њујорк тајмсу”…?

 Апсолутно не! Наравно, и тамо се неки бече језиком, али уредничка лупа је неупоредиво строжа. Они јако воде рачуна да онај који чита мора то да разуме. То је закон. Уживање је читати неке врхунске интелектуалне часописе као што је „Њујорк ривју оф букс”… Интелектуалци природно говоре богатијим језиком од свакодневног и циљна група тог часописа су интелектуалци, али свако ко мало боље говори енглески може да их разуме. Ти људи имају мисао, стално имаш осећај да имају шта да кажу, а не да желе да ме фасцинирају.

Чарлс Симић тамо често пише…

-Тако је, Чарлс пише стално, Тони Џат је писао целог живота, читав низ писаца… У новом броју о економији пише Сорос. То су текстови које читате с уживањем, јер они имају шта да кажу, то је суштина.

Имате утисак да је већи проблем наше културе у онима који о њој пишу него што је у самој култури?

-Апсолутно. Мада, култура и уметност су посебна прича, они овде остају по страни. Наравно, има и ту бацања магле у очи. Углавном сам на уму имао људе који стварају културни амбијент.

Интервју Александар Мандић

Милан Вукелић – Блиц

Недеља  02. октобар 2011.

5 Comments

  1. Nase “Pokondirene tikve”, ali nisu oni krivi. Naravno, i pored nerazumljivog govora, mnogo ih je teze citati, jer su mahom nepismeni. Neka ih, bolje ih je slusati, nego “citati”.:)

  2. Vas primer (sa pominjanjem Zizeka, to je tako “in”) je sjajan ali prejak. Nasi kvazi-intelektualci odlicno znaju koliko reci stranog porekla mogu da stave u recenicu da bi ona bila dovoljno nerazumljiva ali opet ne preterano zamrsena, zato sto su svesni podsmeha koji izaziva ISUVISE nepoznatih reci. Moja povrsna analiza je pokazala da ne prelaze odnos 50:50 (strane:domace reci), zapravo mislim da bi se proucavanjem domacih tekstova (posebno iz kulture) mogao napisati jedan odlican doktorat, vezan za formu naravno, ne za sadrzaj (kojeg cesto ionako nema). I jos nesto. I u Gardijanu mozete da procitate isprazne recenice, posebno kad novinari po narudzbini moraju da spinuju publiku. Medjutim u CiF-u (koment iz fri) cesto nailazim izvanredne postove (miniblogove ako hocete) pametnih i obrazovanih ljudi koji na vrlo lepom i nekomplikovanom engleskom izrazavaju svoje misljenje. Pozdrav iz Nemacke.

  3. Drago mi je da se neko setio da i ovom problemu napise neku rec. Prave velicine su oni ljudi koji su u stanju da svoje misli, teorije ili ideje izloze tako da i djak prvak moze da ih razume.

  4. Hvala na ovom tekstu. Na zapadu zaista toga nema vise. Profesori na univerzitetu neguju jedan jasan, konkretan i precizan nacin komunikacije. Nasi profesori su tacno tako kako ste opisali iznosili znanje. Razume se da je to nekada bilo tako moderno… mnogima koji jos zive u tom zastarelom sistemu po principu “samo da je komplikovano” smeta ovaj procisceni nacin komuniciranja, razumljiv svima.

  5. E pa gosodo…pisac ovih redova o ovome piše, govori već deceniju i po. Baš pre mesec dana na jednom seminaru sam održao lekciju o baš ovome o čemu ovde govori gosn. Mandić. Šokirali se ljudi, predavači, profesori, obzirom na to da sam pet minuta imao monolog, i gle čuda, niko nije smeo da mi protivureči, jer sam očito ostavio utisak da se sa mnom nije šaliti i u verbalni duel ulaziti. Meni je bilo zanimljivo,. što su ceo moj govor ljudi otćutali, kasnije pobegli od mene i potražili društvo gde mogu da implicite, explicite pričaju ono isto zašta sam ih ja kritikovao. Dakle, navuklo se to na foliranje, mlaćenje o ni o ćemu, i baš ih briga što neki vrlo retki Mandići, Milutini žele vratiti na teren jednostavnosti reči kao takve.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *