Pročitao sam sve bitne knjige o Staljinu i Sibiru. Stvar je jasna, paranoidni  psihopata vodi svoj narod u svetlu budućnost, bez obzira na cenu. Pri tom izvede originalni doprinos istoriji ljudskih patnji: lomljenje moralne kičme; žrtve sa entuzijazmom priznaju zločine koje nisu počinili, oni pred vešalima veruju u svoju „objektivnu krivicu.“

Imao sam već dovoljno godina da pratim Sartra kako izigrava budalu mašući po pariskim ulicama Maovom crvenom knjižicom, pošto je prethodno napisao kako nije njegova dužnost da piše o sovjetskim radnim logorima. Ništa me u Kini nije tako začudilo kao podizanje ogromnog Maovog mauzoleja na sred trga Tjenanmen. Taj baja je imao ideju da se takmiči sa Staljinom u prevođenju svojih sunarodnika  u komunistički raj jednim velikim skokom napred, opet bez obzira na ljudski bol. Za doručak je trebalo progutati crvenu knjižicu, po danu topiti šerpe u milionima „kućnih železara“, ako se nađe vremena između masovnih kaštigovanja narodnih neprijatelja. Za taj poduhvat koji je koštao nekoliko tričavih miliona života, Kinezi danas tvrde da je Mao bio  „70% u pravu“ i plaćaju državnog slikara koji ima samo jednu dužnost, da svake godine naslika novi portret Velikog vođe iznad ulaza u Zabranjeni grad. I ta priča mi je jasna, njihova stvar.

A onda, najstrašniji eksperiment tog krvavog veka, Pol Potova zavera protiv svog Kmerskog naroda, poduhvat bez premca da se uništi bilo kakav trag civilizovanog života i odmah ostvari „pravi“ komunizam u kome nema mesta za doktore, gradove, pošte, lekove, škole, struju, stanove, knjige… Nijedan užas nije bio ravan ovoj akciji tog (naravno) francuskog đaka,

Preskočimo skromnije doprinose Franka, Salazara, Pinočea koji se manijakalno trude da sačuvaju svoje sunarodnike od užasa komunizma, opet bez obzira na cenu. Pa onda ogromne napore Envera Hodže i Čaušeskua da odbrane svoje podanike od pošasti kapitalizma. Verovatno sam neke i propustio, ali sve su to jasne slike Dvadesetog veka.

Sa perverznim  uživanjem pratim ostatke tog ludila u Severnoj Koreji, te komične slike dinastije Kim koje stižu svakodnevno, mada priznajem da bi mi uživanje bilo znatno manje da sam građanin Južne Koreje i da me u cipeli žulja vrh rakete sa atomskim punjenjem.

Sve ovo ipak uspevam nekako da razumem.

Ali, Nemačka i holokaust! Nemam tu pamet da shvatim kako se to moglo dogoditi. Da se ceo jedan narod  tokom nekoliko godina preobrazi  do te mere, da  u ljudskim bićima, svojim sunarodnicima  kojima se desilo da budu Jevreji, vide ne samo svoje neprijatelje – to bi već bilo rešivo nekim sukobom – već nešto što ne pripada ljudskom rodu, nešto poput pacova, buba švaba, trulog mesa. Ili nešto što uopšte nije živo, kao neki panjevi zgodni samo za potpalu.

To nije bio rat sa Jevrejima, taj narod, vekovima naučen na progon i patnju, uopšte nije pružao otpor, ako se zanemare  nekoliko bezizglednih geto ustanaka i veličanstvena pobuna jedne zonderkomando grupe u Aušvicu. Dakle, ovde nema ratnih stradanja, kao u zaludnim pravnickim srpsko/hrvatskim preganjanjima u Hagu, ne postoje dve strane koje se bore. Ne postoji nikakva „svetla budućnost“  kojoj bi se mogli privesti Jevreji oštrim merama. Samo čist i jasan poduhvat jednog naroda da potamani svoje komšije. Kada bez zadrške kažem „jedan narod“ misleći na Nemce, moram da kažem da se slažem sa onim što je Danijel Goldhagen objavio u knjizi „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ i pored mnogih osporavanja. Prosto je nemoguće da ceo nemački narod nije znao šta se događalo; u najboljem slučaju mogli su da se prave da ne znaju. Čitam o tome sve što mi dođe pod ruku i ne ide mi u glavu. Ne pomaže mi ni kapitalni Raul Hilberg, ni Primo Levi ni Hana Arent ni njeni protivnici.

Nemačka jeste učinila ogroman napor posle rata da razume sebe.Danas je u većini evropskih zemalja negiranje holokausta krivično delo. Ipak, da li je taj poduhvat uspeo? Ne znam, ali znam nešto što sam pronašao u knjizi „Obični ljudi-rezervni policijski bataljon 101 i finalno rešenje u Poljskoj.“ Autor prati  dejstva jedinice koja je bila sastavljena od običnih Nemaca, šustera, pekara, učitelja, knjigovođa. Njihov zadatak je bio da idu iza jedinica Vermahta i uništavaju Jevreje, bez milosti i izuzetka. U okviru priprema u Nemačkoj doktori su ih na živim Jevrejima obučavali kako se najefikasnije  ubija, kako žrtva treba da klekne, gde se na potiljak prislanja pištolj i pod kojim uglom se puca. Jedinica (jedna od mnogih) biva upućena na istočne teritorije i „radi“. U početku uz malo nelagodnosti, ali mašinerija brzo postaje rutinska. Tamo, na terenu, regrutuju i pomoćnike među kojima se ističu Ukrajinci. I možda najvažnije: Ko god je odbio poslušnost i zatražio da ne učestvuje u klanici, nije imao nikakve posledice. Bio je prebačen u administraciju, a takvih je bilo svega nekolicina. Ostali su dobrovoljci.

Autor knjige Kristofer Brauning istražuje nemačke arhive i tamo već osamdesetih godina nailazi na zapanjujući uslov: osim nekolicine komandanata koji su već bili poznati, hiljade drugih ubica su zaštićene! Nemački zakon o „zaštiti privatnosti“ ne dozvoljava da se objavljuju prava imena! Autor mora u celoj knjizi da koristi pseudonime, da bi se ovi  zlikovci sačuvali i mirno cupkali svoje unučiće.

Nije ni čudo što danas postoje pojave novog i sekundarnog antisemitizma i što ćete često naići na svedočenja Jevreja koji danas žive u Nemačkoj i koji se nađu u prilici da čuju mržnju o svom narodu kada se zateknu u okolini koja ne zna kome pripadaju.


Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Mera za meru – Politikin kulturni dodatak
Subota 3.maj 2014.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.