Од када знам за себе, више од пола века, на нашу славу Светог Николу долазио нам је свештеник да пресече колач. Било их је разних, али ово што сам последњи пут видео је било фарса. Та појава која као брзи воз пробрбља молитве, онда седне и као на федер навијен издекламује своје глупости намењене пастви коју очигледно види као дебиле, затим постави нека питања, а онда уопште не чује нити га занима одговор, да би се затим хитно дигао, узео свој хонорар и одмаглио; дакле та особа у црном заиста пре личи на пореског извршитеља него на свештеника. Више га не зовем, уздам се да смо небесима сасвим довољни ми укућани, окупљени око жита и свеће.

Наш патријарх Иринеј је недавно два пута поновио да је узрок катастрофа и земљотреса у Јапану и Краљеву то што смо грешни. Нису овакве мудрости оригиналне. Пет Робертсон, најпознатији амерички ТВ проповедник се редовно јавља: Хаићани су заслужили земљотрес јер су пре неколико векова склопили пакт са ђаволом да би се ослободили од Француске. Да нема хомосексуалаца не би било ни торнада, а рушење кула у Њујорку је казна за секуларизацију америчког друштва. Срчани удар Ариела Шарона је по њему, божија казна за предају неких територија Палестинцима а и Јицак Рабин је умро због истог греха. Њему терцира у свему један други евангелиста Џери Фолвел (рођен у Линч-бургу) који поручује: „Синдикати треба да студирају Библију уместо што траже паре. Када се обоже радници ће боље да раде.“

Ја сам веровао да ће се неко подсмехнути нашим вуду-верзијама, али реакције нема. Ипак се надам да сеизмолози неће дићи руке од изучавања тектонских плоча.

Такође, Његова светост апелује да се цркви врате имања, а народу слобода. Слобода? Стварно не могу да докучим дубину ове мисли. Да се вратим на овоземаљске ливаде.

Када путујете по Србији, заиста видите много знакова пропадања, запуштене земље. Једино што ниче су нове цркве. Усред муке и сиротиње цркве цветају. Зар црквеним оцима не изгледа да ту нешто није у реду, да има важнијих ствари од тога ко ће где да буде владика. Неће ваљда бити потребно да им ја, лаик, цитирам свете књиге.

Може ли црква нешто да пружи народу у невољи? Ако већ не граде нити држе болнице, као што је Свети Сава радио, где су бар наше монахиње по болницама да помогну најболнијима, као што су то некада радиле католичке часне сестре?  Шта је са црквеним народним кухињама; зар црква заиста не осећа да је њена, пре свега њена, дужност да помогне да се прехране гладни. Где су верници који под окриљем цркве обилазе усамљене, старе, несрећне, дрогиране? Коме од нас пада на памет да се у личној невољи обратимо свештенику за савет? Оваквим делима се мери овоземаљска улога и доброчинство, а не имовинским трансакцијама..

Уопште не видим шта ће им та имања. Њима одлично иде. Узимају, а ништа не дају. Ослобођени пореза, возе лепа кола, адаптирају станове, па нису задовољни, па их опет адаптирају. Имају тарифе али никоме не признају право да се меша у њихове финансије. Граде позлаћене, неподношљиво кичерске дворе, и правдају се да то раде како се не би постидели ако (не дај боже) неки значајан гост сврати у Бијељину. Сетио сам се тог владике ових дана када чујем да ова млада госпођа која је трошила паре из фондације за рак, на суду тврди како је морала да купује хаљине да би изгледала како треба, пред онима које пељеши. Врх брате. У ствари, два врха брате!

Ипак има разлике, млада дама је на суду, а владици и даље љубе руке.

Кад већ неће народу ништа да поклоне-боље рећи да врате-имам предлог за државу. Продајте нека од тих имања, направите велику болницу, позовите их да окаде (платите по тарифи), па им вратите ту имовину. Волео бих да чујем аргументе против ове идеје, не глембајевске, одвјетничко-јуридичке, већ душевне, мисионарске, милосрдне, како већ цркви приличи.

Пре седам година, у време док је Патријарх Павле био још довољно здрав, припремио сам сценарио за серију о њему. Наслов је био његов: ИЛИ КАО ЉУДИ, ИЛИ ДА НАС НЕМА. Прочитао сам све што се о њему могло пронаћи, разговарао са многим сведоцима, пронашао продуцента (РТС) и добио писмено мали крстић са речју „Павле“, његов благослов. То ми је много значило, јер сам знао колико не воли да га истичу. Серија није остварена. Знате зашто? Зато што је патријаршија учинила све да то онемогући. Ја сам упоран човек, али сам дигао руке; било је немогуће.

Само један детаљ који говори све: тражећи његове књиге, тражио сам и у патријаршијској библиотеци. Испоставило се да немају ниједну. Патријарх Павле је био, а и даље јесте, најомиљенији човек у српском народу. Осим код његових службеника и владика. Разликовали су се као небо и земља. Он је био небо.

У црквици Ружици на Келемегдану продају свету водицу у пластичним флашицама, али нема исцељења. Ваљда смо исувише грешни, не вреди нас целити, чекамо цунами.

Ево, завршавам, а Амфилохија нисам ни поменуо.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 4. јун 2011.

Visits: 748

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *