Moj drug Veljko mi kaže kako se raduje da naša konceptualna umetnost osvaja svet. I dodaje da mu je Konstrakta slatka i da nikako ne voli Marinu Abramović. Nije jedini. I na kraju se pita gde je granica razdvajanja?

Dobro pitanje. Stvarno, u čemu je razlika?

Pre svega u muzici. Nisam primetio da Marina gradi svoje radove na muzici. U njenim radovima često postoji repetitivnost i muk, kao kod modernih kompozitora, ali ona ne pretenduje da to bude neka vizuelna ili auditivna muzika. To je prosto koncept datog performansa, muzici tu nema mesta, kao da bi pokvarila utisak.

Konstrakta (baš ne volim to ime) nam stiže iz muzike. To je ključni, osnovni element svega što radi. Tempo, ritam, zvuk i tekst su joj bitni. Ona nije „performator“ ona je plesačica; svojim rukama, mimikom i telom ilustruje i osmišljava ono o čemu peva. I očima, naročito očima.

Kod Marine tekstovi, ako ih uopšte ima, nisu srž. Ona radi sa onomatopejama i kricima, elementarnim ljudskim pragovorom. Uvek odražava ljudsku muku i patnju, tako meni izgleda.   

Ani je važan tekst. I to, smisleni tekst. Duhovit, ironičan veseo. I kad govori o nevoljama, on je nekako uronjen u svakodnevnicu, govori o stvarima običnim malo uvrnuto, ali razumljivo. Lako je prepoznati to šta govori. Svi smo tu negde.   

Marinini radovi su uvek rezultat zabrinutosti. Hoće da brutalno pokaže šta nam se dešava. Prožima nas brigom, jezom, potresa nas tragičnim potezom. Mesta za radost tu nema, kao da zauvek nosi pečat svoje mladosti i surove majke o kojoj često govori. Marina je dete sivog centra Beograda i ne pripada nigde. Odredila je da bude sahranjena na nekoliko mesta, da se ne zna gde joj je grob.

Ana Đurić je potekla iz Glibovca. Iz tog gliba izvire njena živahnost u liku vesele baba Desanke koja je zaslužila da Evrovizija dođe i zapeva joj na bini u sred sela.  Možda bi je to i iz groba probudilo.

Ana se zahvaljuje autonomnom nervnom sistemu i  bez obzira što nema knjižice da ga overi, srce samo kuca, kuc, kuc, kuc….biti, biti biti…mora, mora, mora… ritam, radost prava.

Ovakav stih je teško zamisliv kod Marine. Kod nje nema zezanja. Sve je teška artiljerija koja puca debelo i hoće da povređuje duboko, da ostavi ožiljke, da ima misiju, da bude zapamćena.

Konstrakta se uvek zeza. Sve odiše osmehom i lakoćom. Ma kako da je ozbiljno ono o čemu peva, hoće da bude veselo. Ništa nije bez humora, tog zlatnog začina svake umetnosti.   

Obe su, čini mi se, vrlo pametne. Svoje projekte rade veoma smisleno, nema  slučajnosti, mada mogu biti dopuštene. Marina u svoje delo ugrađuje svoju krv i meso, a Ana računa da je duh dovoljan. Jedna je više zagledana u sebe a druga u svet oko sebe. Od tih izvora – dva putića.

Razmak između Marine i Konstrakte je kao između Lori Anderson i Gorana Bregovića. Neko voli neurotičnu ikonu a neko veselu pletenicu.

Ana kaže da je inspirisana radom Marine Abramović. Verujem, ali da li to znači da obe umetnice pripadaju istom, konceptualnom pravcu?

Nikako. Ana divno peva. 

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 4. jun 2022.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.