Сваки пут када нешто напишем, ја прво шаљем Јовану да погледа. Осим сада. Нисам му послао из два разлога: да не би тражио да умањим комплименте или да додам неку примедбу. Тешко би ми пало.

Има и трећи разлог, а то је моја следећа реченица: Не препоручујем данашњим читаоцима ове две књиге. Зашто?

Пре свега, написане су лепим, нормалним, тачним али прозрачним српским језиком. Питање да ли то више икоме прија у мору надобудних, недоучених и непромишљених мрчилаца папира. Сада је у моди блесави манир засењивања простоте, па не знам како ће мој друг Јован проћи у сред те нове пошасти.

Онда, писац Ћирилов никога не псује, никога не грди, не ужива у манама других, не наводи никакве трачеве, не прави ироничне алузије, није паметнији од оних о којима пише. Кога то данас још занима? Најгоре што уме да каже на два-три места о некоме је: „не желим да му поменем име”.

Затим, Ћирилов није љубитељ бифеа Атељеа 212, нити Српске кафане, а све што о историји тог театра занима данашње читаоце, везано је за та места. Често се не зна је ли нешто било на бини или у кафани.

И још приде, Ћирилов пише са подједнаком љубављу и пажњом о нобеловцима као и о театарским благајницама. Нема талента за тржиште и публиц релатионс, па његови текстови морају да сачекају будућа времена, када ће их, ако Бог да, боље генерације умети да процене по својој памети.

Све у свему, пише старомодно, ако то можете да замислите уз име Јована Ћирилова.

Ипак, мој друг Јован је најмлађи човек у Београду. Зато је лепо што смо се нашли да му одамо почаст баш у Студентском центру, међу његовом генерацијом. Мада, ове редове пишем са зебњом знајући моје студенте, често уморне од живота који још нису ни почели. Да им само кажем да Ћирилов никада није болестан. Никада. Знам и зашто. Зато што је радознао и боји се да би, ако се разболи, нешто пропустио од живота.

Знам да ћу поновити оно што већ сигурно знате, али нека: Јован пише благом, нежном руком. Углавном познајем људе о којима пише. Ја бих њих описао сасвим другачије и грђе, а на моју срамоту, видим да их је он увек описао тачно. Ако нам је стало да будемо бољи, читајмо како нас он види.

Једанпут сам провео неколико сати насамо са Бродским у Њујорку. Добро сам запамтио његову реченицу о томе како верује да је врхунац људске културе трпељивост или у преводу на српски толеранција. Нико међу нама не проноси боље својим животом идеју толеранције од Јована. Најбољи доказ је то да се дружи са мном, човеком који сматра да је цео 20. век у уметности проћердан. Вероватно му недостаје његов најближи пријатељ Срејовић, па га ја забављам својим намргођеним погледом на Битеф.

За разлику од свих редовних колумниста, Ћирилов на крају сваког текста гаји духовиту завршну реченицу, такозвани пунцх лине. И ево, ја сам на крају, а немам идеју. Још један разлог да му ово не покажем. Ипак, надам се да га неће разочарати нешто обично: Хвала, Јоване.

___________

* Уз промоцију књиге „Сви моји савременици” Јована Ћирилова, Лагуна 01.09.2010. у СКЦ-у.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Објављено и у Политици, 4. 9. 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *