Редакцији НИН-а

Оно што је ваш стручњак Ђорђе Вукадиновић написао како „од времена Тита и Чаушескуа није виђена безочнија (једно) партијска ТВ пропаганда са елементима култа личности…” потпуно илуструје његове аналитичке способности и моралну флексибилност. Само онај ко није имао телевизор од 1980 до 1987, па се следећих десетак година одселио на Марс, може да напише тако нешто. Које то аналитичке способности омогућавају такве „синтезе” у којима нема ни Милошевића, ни осталих Јовића, када се мудрује о култу личности? Где се то изучава, како се изоштрава ум за ове експертизе. То само домаћем аналитичару може да падне на памет, јер њега не обавезује стварност нити истина, човек је експерт. Као што рече ваш други експерт Ницовић, ту најбоље служи „ментална акробатика” као врхунац свезнања. Можда је боље да се убудуће обратите некој Клеопатри кад вам буде требало аналитичко закључивање.

И онда, бисер на крају: „…церемонија опроштаја од Зорана Ђинђића је више наликовала сахрани Ким Ил Сунга него Џона Кенедија”. Да ли стварно свако бунцање мора да буде објављено?

Има нас још живих који памтимо Кенедијеву сахрану; уосталом, тај телевизијски експерт могао је да погледа нешто од снимака. Нема ниједне ствари у Ђинђићевој сахрани која није дискретнија од истих ритуала приликом Кенедијеве сахране. Имао сам ту жалосну дужност да учествујем у организовању посмртних почасти Зорану Ђинђићу. Нека ми господин Вукадиновић укаже на један елемент у том трагичном дану који је био усмерен на градњу култа личности, осим ако се сахрана, уз тугу стотина хиљада људи, не сматра резултатом неке медијске претходне прођинђићевске пропаганде. Стварно треба имати толеранцију политичког аналитичара а ла Вукадиновић, па дозволити себи да се заборави она „про” Ђинђићева харанга по медијима, које ће се остали смртници лако сетити.

А шта рећи о памети која пореди тај догађај са сахраном Ким Ил Сунга? Шта је требало да урадимо? Да сахрана буде тајна? Да се људи замоле да не плачу и да не излазе на улице? Цвеће – забрањено! Било какви редови пред зградом Владе и уписивање у књигу жалости – не долази у обзир. На телевизији – народне песме и квизови, да се спречи стварање култа. Да ли би то задовољило укус телевизијског стручњака, господина Вукадиновића?

Можда је и сам гроб Ђинђићев превелик, у поређењу са Ким Ил Сунговим, па га треба смањити и склонити негде, рецимо у неки напуштени рудник, да не би улазио у видокруг експертске аналитике феномена култа личности.

Главни кривци за поплаву политичких аналитичара јесте ви, новинари. Без вас они би остали тамо где и припадају, међу пивским флашама за коцкастим столњацима где се поштено, лупањем у сто, доказује истина. Овако, уз сличицу у боји, задовољна им је и ташта и таштина.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

НИН, бр. 2760, 04. 12. 2003.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.