Redakciji NIN-a

Ono što je vaš stručnjak Đorđe Vukadinović napisao kako „od vremena Tita i Čaušeskua nije viđena bezočnija (jedno) partijska TV propaganda sa elementima kulta ličnosti…” potpuno ilustruje njegove analitičke sposobnosti i moralnu fleksibilnost. Samo onaj ko nije imao televizor od 1980 do 1987, pa se sledećih desetak godina odselio na Mars, može da napiše tako nešto. Koje to analitičke sposobnosti omogućavaju takve „sinteze” u kojima nema ni Miloševića, ni ostalih Jovića, kada se mudruje o kultu ličnosti? Gde se to izučava, kako se izoštrava um za ove ekspertize. To samo domaćem analitičaru može da padne na pamet, jer njega ne obavezuje stvarnost niti istina, čovek je ekspert. Kao što reče vaš drugi ekspert Nicović, tu najbolje služi „mentalna akrobatika” kao vrhunac sveznanja. Možda je bolje da se ubuduće obratite nekoj Kleopatri kad vam bude trebalo analitičko zaključivanje.

I onda, biser na kraju: „…ceremonija oproštaja od Zorana Đinđića je više nalikovala sahrani Kim Il Sunga nego Džona Kenedija”. Da li stvarno svako buncanje mora da bude objavljeno?

Ima nas još živih koji pamtimo Kenedijevu sahranu; uostalom, taj televizijski ekspert mogao je da pogleda nešto od snimaka. Nema nijedne stvari u Đinđićevoj sahrani koja nije diskretnija od istih rituala prilikom Kenedijeve sahrane. Imao sam tu žalosnu dužnost da učestvujem u organizovanju posmrtnih počasti Zoranu Đinđiću. Neka mi gospodin Vukadinović ukaže na jedan element u tom tragičnom danu koji je bio usmeren na gradnju kulta ličnosti, osim ako se sahrana, uz tugu stotina hiljada ljudi, ne smatra rezultatom neke medijske prethodne prođinđićevske propagande. Stvarno treba imati toleranciju političkog analitičara a la Vukadinović, pa dozvoliti sebi da se zaboravi ona „pro” Đinđićeva haranga po medijima, koje će se ostali smrtnici lako setiti.

A šta reći o pameti koja poredi taj događaj sa sahranom Kim Il Sunga? Šta je trebalo da uradimo? Da sahrana bude tajna? Da se ljudi zamole da ne plaču i da ne izlaze na ulice? Cveće – zabranjeno! Bilo kakvi redovi pred zgradom Vlade i upisivanje u knjigu žalosti – ne dolazi u obzir. Na televiziji – narodne pesme i kvizovi, da se spreči stvaranje kulta. Da li bi to zadovoljilo ukus televizijskog stručnjaka, gospodina Vukadinovića?

Možda je i sam grob Đinđićev prevelik, u poređenju sa Kim Il Sungovim, pa ga treba smanjiti i skloniti negde, recimo u neki napušteni rudnik, da ne bi ulazio u vidokrug ekspertske analitike fenomena kulta ličnosti.

Glavni krivci za poplavu političkih analitičara jeste vi, novinari. Bez vas oni bi ostali tamo gde i pripadaju, među pivskim flašama za kockastim stolnjacima gde se pošteno, lupanjem u sto, dokazuje istina. Ovako, uz sličicu u boji, zadovoljna im je i tašta i taština.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

NIN, br. 2760, 04. 12. 2003.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.