Izdavačka kuća Zdravljak je upravo objavila knjigu kolumni Zaharija Trnavčevića, povodom njegovih 85 godina života. Uz male izmene, za tu knjigu o njemu sam napisao ovako:

Poznajem visokog Zaharija Trnavčevića decenijama i nikad o njemu nisam čuo ružnu reč. Proživeo je 63 godine u javnosti i nema neprijatelja. Ceo život nije uspeo da nađe nekoga sa kim ne govori. Ljudi ga poštuju, smatraju ga prijateljem čak i kada ga nikada nisu videli uživo. Bio je u partizanima, pa je pisao u vreme ljutog komunizma, pa onda u vreme samoupravne farse, onda je osnivao demokratske stranke, bio i ostao jugosloven, a ipak niko ga ne optužuje za kameleonstvo. Zare sve to nadilazi, on je na strani života i ljudi to poštuju jer znaju da tako veruje i da se nije okoristio. I televizije i novine za koje radi imaju zlatnu koku, ali ne vidi se da su zahvalne za jaja koja im nosi. I od toga je viši, ne zanima ga. Sve ređe srećem takve ljude, kao da ih više i nema.

Nije Zare izabrao zemlju i one koji od nje žive, kao svoj poziv, već su polja izabrala njega. To je moralo da se desi jer je on čovek rada i rađanja. Sve što stoji, što mrljavi i zamajava izaziva u njemu prezir i bes. Samo ono što klija, raste i bori se da preživi, zaslužuje njegovu pažnju i podršku, za takve stvari ništa mu nije teško. Lice mu podseća na koru velike masline, takvo je i korenje koje je pustio, valjda je zato tako siguran i razuman. Zato se ne brine šta će mu reći komiteti, ministri, partije, predsednici i doušnici. A seljacima je rekao više, blaže, oštrije i korisnije nego bilo ko u našem veku. Nije Zaharije Trnavčević hrabar, on je (blago njemu) normalan i zato je (teško nama) redak.

Stalno srećemo ljude koji se trse kako stradaju u životu jer kažu bobu-bob a popu-pop. Kad to čujem, uvek se naježim i sklanjam od tih kafanskih heroja. Jedini koga znam da je zaista takav je moj drug Zare. Međutim, od njega takvu hvalisavost nikada nećete čuti. On je prosto to; kod njega je najkraći put između misli i reči, jer na tom putu nema carine. Upravo to mu je donelo ugled i poštovanje, svi bi mi voleli da možemo tako. To je ono što se zove ljudski integritet. Proveo sam mnogo godina na RTS-u, toj paklenoj kuhinji politike, negativnih misli i selekcije, nezadovoljstva, optužbi i tračeva. Koliko se sećam, jedino je seljak-gospodin-drug Trnavčević govorio šta misli i svi su znali da ne spada u kuvare.

Iz kolumni zrači Zaharijev stil. Jednostavan, jasan srpski jezik, odlučnost, pozitivan stav i obavezno predlog kako da bude bolje. Nikada ne pokušava da vas zaseni, osećate da ima potrebu da kaže to o čemu govori. I uvek taj lajtmotiv o životu, u prozu prevedena pesma: „Sve što raste i treba da raste, sve što cveta i treba da cveta.“

Vrhunske vrednosti za gospodina Trnavčevića su Ljubav i Hrabrost. Uspeo je da ostvari možda najkrupniju svetu pouku o tome kako ljubav topi strahove, ali mu nebo nije baš bilo zahvalno. Nadživeo je teške tragedije u svom dugom životu, ali sam ga video pre neki dan: onaj isti čovek, uporan, preduzimljiv, razgovorljiv, vredan. Oličenje vere u ono na čemu počiva naša bliskost: život je iznad svega.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 6. avgust 2011.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.