“Прилог за књигу о Милану Вукосу”

Милан Вукос је најважније име у историји српске телевизије. Ако вам ово изгледа као прекрупна реч, ја ћу је повући кад се сетите значајнијег човека.

Наћи ћете у овој књизи све оно због чега су га људи волели, нећу да понављам, али хоћу да кажем оно због чега је мене „купио“ Имао је, мало је рећи наклоност; имао је љубав за сваки таленат. То је било тако изузетно! Код његових партијских другова заправо није ни постојало.

Нисам био члан партије, једанпут нисам прошао реизбор на ФДУ јер нисам био „морално политички подобан.“  Вукос за то није марио, мада не верујем да није знао такве ствари, имао је шаптаче, одоздо, одозго, са стране, изнутра. Једино је било важно да имате умесну, оригиналну идеју. Слуша вас са обавезном цигаретом, жмирка својим помало разроким очима, никада не упада у реч, чека да завршите. Увек ми је изгледало да се у себи смешка и радује, онда мало ћути и обавезно каже „добро.“ Обавезно „добро“ и већ има план и упутсва кога звати и шта урадити да се ствар покрене.

Некако у то време, десила се побуна на Косову „због лошег ручка у студентској мензи.“ Одмах су тамо пошли информатори из информативне редакције да у кратким прилозима јављају како ће „сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана”. Одем до Вукоса, надрндан и тражим да идем на Косово, да хоћу да направим истиниту, документарну емисију. Онда пауза, „добро“,  па каже: изабери сниматеља, даћу вам кола, идите доле и никоме ништа не говорите. Материјал само шаљите мени. Тако и буде. Снимали смо недељу дана, вратили се, монтирао сам опет са мојим човеком ноћу и показао на крају само њему. После два дана у ударном термину, одмотало се „100 минута о Косову“, велика информативна гозба о томе како је заиста на Косову. Доста ми је било гледања па сам, док је емитовано, ишао да џогирам. Пролеће, а из отворених прозора у мом крају слушам себе у континуитету, док емисија тече. Сви гледају. И данас, после 40 година срећу ме људи који се сећају.

Једном сам јавно, у новинама нагрдио једног од Вукосових уредника. Састао се врховни колегијум и одговорио ми тешким топузима, са његовим потписом. Основана је и самоуправна радничка комисија да истражи како сам ја украо из Телевизије Београд бели клавир краља Петра! Не црни и не било чији, већ баш Петров јер на њему лепо пише: ПЕТРОФ!

Ја јесам злопамтило, ђаво да ме носи, али Вукосу никада нисам замерио то саопштење. Не зато што нисам био у праву, већ зато што сам некако веровао да он одрађује своју директорску дужност,а да се у ствари слаже са мном у односу према томе зализаном безначајку.

Телевизија Београд је имала периоде под разним директорима али његово време је  Епоха Милана Вукоса. Најбољи програми за којима се и данас кука, нови објекти у Кошутњаку после којих се телевизија никада није ни приближно толико поновила. Учињен је и огроман технички скок, и све то у времену самоуправљања када се морало расправљати са сваком усплахиреном секретарицом или декоратером. То је постигао човек који је долазио на посао и ујутро и поподне, а да вас прими рок је био одмах, или би се његова Бранка јавила најкасније сутрадан.

Колико памтим, а то је већ дуго, нико није боље, упорније и храбрије штитио ствараоце од комитетских и полицијских паметњаковића. И споља и из куће. Разоружавао их је једноставно, оним што нису имали и против чега нису умели да се боре: својим хумором и  интелигенцијом. О свему томе сведочи овај споменар.

Када му већ није подигнут споменик ми му се у овој књизи клањамо.

Редитељ, Александар Мандић

“Прилог за књигу о Милану Вукосу” – 06.08.2020. године.

Similar Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *