Молим уреднике да ме поштеде придева „престижни“. Ко год се негде упише, нешто студира, одржи говор, то се некако увек дешава на престижном универзитету. На страну што је обично у питању лични маркетинг, најчешће уз никакав одјек. Не сећам се да је поменут неки страни универзитет а да није престижни.

Универзитетима који су заиста престижни такав опис не треба. Њима је име довољно.  „Престижни Харвард“, „престижни Оксфорд“ или „престижна École normale supérieure“, звуче као део неког комичног дијалога. Оним школама које то нису, кићење у нашој штампи неће помоћи али ће се истаћи овдашњи провинцијални стил.

Затим вас лепо молим да прецртавате реч „угледни“. Опет због истог мотива, свака награда (овде их има више него дана у години) бележи се као угледна. Било који доктор, уметник, професор за кога нисмо чули, добија овде на поклон префикс „угледан“. Можда неки и јесу, али да ли је могуће да овде не долазе и неки обични стручњаци, који и сами хоће нешто да виде и искусе, дакле као колеге и партнери. Стварно угледнима не треба наш венчић јер и овде важи исто као и за престижне: „угледни Никола Тесла“ звучи комично. Интересантно је да се у јавности више не може наићи на синтагму „угледан човек“, тако леп израз који подразумева пре свега личне квалитете, поштовање које средина гаји према некоме.

Онда манифестације. Изложбе, филмске пројекције, смотре и награде. Филмских фестивала има двоструко више него наших књижевних нагрда, пардон – награда. Сигуран сам да је тако и са музиком, бијеналима, разним уметничким утркама. Неће бити да су сви угледни важни и престижни. Има свега неколико наших имена који данас у западним културама нешто значе. И Бата Живојиновић у трећини света на истоку. Има их још који су познати у појединим срединама, од свег срца им желим да продуже овај списак, али ствари  сада стоје тако. Нисам упућен, било би лепо да у науци ствари стоје боље, али по свему што чујем није тако.

Овакви узлети новинарске маште пружају лажну слику о нашим успесима, стварају илузију наше важности и присуства у свету. Реалност је нажалост другачија, болно другачија.

А спортистима који су се изборили за светску позорницу иде моје искрено дивљење. Занимљиво да они никада нису угледни ни престижни.

И једно још озбиљније питање. Зашто објављујете овакве скаламерије:

„ Визуелне референце и реферирања често су у дисфункцији у односу на наративни континуитет.“

„Тако се сједињују Муслиман Фарук и Србин Јован не би ли некад супротстављене целине-ентитете организовали по начелу једног утилитарног хибрида који би још имао драматуршке прерогативе: даљи пренос спознаје о демонској спознаји ухваћеног.“

„Техничка софистицираност филма није уједно и његова диајлошка софистицираност што води до понекад иритирајуће сентенциозности…“

„ Аутори…не користе могућности позоришта као немедијатизоване уметности у проблематизовању медијатизованих форми изражавања“

Не читам много новина али знам да се много више оваквих примера може свакодневно наћи, ове будалаштине су објављене у једном, случајно одабраном дану. То надувено позирање није празнословље јер све се то може се рећи на данашњем српском језику. Али тако речено, преведено на српски, зјапила би испразност или чак мисаона глупост . Отуд тај одбојан труд да се буде посебан, учен, модеран, покондирен. Кад је идеја банална, речи просто ландарају као конзерве о мачкином репу. Претенциозност којом се некоме обраћате обавезно вам се враћа тако што читалац окреће главу, батали читање. Ето им једног турцизма на поклон да унапреде речник. И да се мало згражају.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 7. мај 2011.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *