Molim urednike da me poštede prideva „prestižni“. Ko god se negde upiše, nešto studira, održi govor, to se nekako uvek dešava na prestižnom univerzitetu. Na stranu što je obično u pitanju lični marketing, najčešće uz nikakav odjek. Ne sećam se da je pomenut neki strani univerzitet a da nije prestižni.

Univerzitetima koji su zaista prestižni takav opis ne treba. Njima je ime dovoljno.  „Prestižni Harvard“, „prestižni Oksford“ ili „prestižna École normale supérieure“, zvuče kao deo nekog komičnog dijaloga. Onim školama koje to nisu, kićenje u našoj štampi neće pomoći ali će se istaći ovdašnji provincijalni stil.

Zatim vas lepo molim da precrtavate reč „ugledni“. Opet zbog istog motiva, svaka nagrada (ovde ih ima više nego dana u godini) beleži se kao ugledna. Bilo koji doktor, umetnik, profesor za koga nismo čuli, dobija ovde na poklon prefiks „ugledan“. Možda neki i jesu, ali da li je moguće da ovde ne dolaze i neki obični stručnjaci, koji i sami hoće nešto da vide i iskuse, dakle kao kolege i partneri. Stvarno uglednima ne treba naš venčić jer i ovde važi isto kao i za prestižne: „ugledni Nikola Tesla“ zvuči komično. Interesantno je da se u javnosti više ne može naići na sintagmu „ugledan čovek“, tako lep izraz koji podrazumeva pre svega lične kvalitete, poštovanje koje sredina gaji prema nekome.

Onda manifestacije. Izložbe, filmske projekcije, smotre i nagrade. Filmskih festivala ima dvostruko više nego naših književnih nagrda, pardon – nagrada. Siguran sam da je tako i sa muzikom, bijenalima, raznim umetničkim utrkama. Neće biti da su svi ugledni važni i prestižni. Ima svega nekoliko naših imena koji danas u zapadnim kulturama nešto znače. I Bata Živojinović u trećini sveta na istoku. Ima ih još koji su poznati u pojedinim sredinama, od sveg srca im želim da produže ovaj spisak, ali stvari  sada stoje tako. Nisam upućen, bilo bi lepo da u nauci stvari stoje bolje, ali po svemu što čujem nije tako.

Ovakvi uzleti novinarske mašte pružaju lažnu sliku o našim uspesima, stvaraju iluziju naše važnosti i prisustva u svetu. Realnost je nažalost drugačija, bolno drugačija.

A sportistima koji su se izborili za svetsku pozornicu ide moje iskreno divljenje. Zanimljivo da oni nikada nisu ugledni ni prestižni.

I jedno još ozbiljnije pitanje. Zašto objavljujete ovakve skalamerije:

„ Vizuelne reference i referiranja često su u disfunkciji u odnosu na narativni kontinuitet.“

„Tako se sjedinjuju Musliman Faruk i Srbin Jovan ne bi li nekad suprotstavljene celine-entitete organizovali po načelu jednog utilitarnog hibrida koji bi još imao dramaturške prerogative: dalji prenos spoznaje o demonskoj spoznaji uhvaćenog.“

„Tehnička sofisticiranost filma nije ujedno i njegova diajloška sofisticiranost što vodi do ponekad iritirajuće sentencioznosti…“

„ Autori…ne koriste mogućnosti pozorišta kao nemedijatizovane umetnosti u problematizovanju medijatizovanih formi izražavanja“

Ne čitam mnogo novina ali znam da se mnogo više ovakvih primera može svakodnevno naći, ove budalaštine su objavljene u jednom, slučajno odabranom danu. To naduveno poziranje nije praznoslovlje jer sve se to može se reći na današnjem srpskom jeziku. Ali tako rečeno, prevedeno na srpski, zjapila bi ispraznost ili čak misaona glupost . Otud taj odbojan trud da se bude poseban, učen, moderan, pokondiren. Kad je ideja banalna, reči prosto landaraju kao konzerve o mačkinom repu. Pretencioznost kojom se nekome obraćate obavezno vam se vraća tako što čitalac okreće glavu, batali čitanje. Eto im jednog turcizma na poklon da unaprede rečnik. I da se malo zgražaju.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 7. maj 2011.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *