Ваљда је прошло довољно времена да се о томе шта је изговорио председник Академије Владимир Костић за Радио Београд може нешто рећи а да код публике не изазове мождану олују.

Када се десио „скандал“, прва реакција господина Костића била је логична: „Да ли сте прочитали цео интервју?“ И заиста, нису могли прочитати ЦЕО интервју, јер га нигде нема, а оно што постоји је скраћена верзија, и то скраћена тенденциозно и блесаво. Дакле, ко жели да учествује у разговору о томе шта је академик рекао, мора да одвоји сат времена, преслуша емисију, и притом ужива:

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2015/10/16/25705193/sedmica1810.mp3

На 34:30 питање гласи „Да ли очекујете позив да се Академија сада укључи у решавање дилеме која нас мучи већ дуже време а која је једноставно постављена: косово или ЕУ.  “Какав је ваш став о томе?”  Човек одговара: ” Став Академије није артикулисан да бих ја могао да кажем “став Академије је такав и такав” . Било би некоректно да не кажем шта је мој став.“

Застанимо овде. Шта је по мишљењу успаљених критичара Костић требао да каже на директно питање? Можда: „Ја немам мишљење.“ или „Имам мишљење али нећу да Вам кажем“, или „Председник Академије не мисли, он само саопштава шта Академија мисли, ако нешто мисли“. Дакле Владимир Костић после изричите ограде каже тачно: „Било би некоректно да не кажем шта је мој став.“ и наставља: „Из уста неколико врло угледних академика, је било сасвим јасних назнака…да их не именујем сада…али коначно двојицу могу, покојног Деспића и Добрицу Ћосића; бојим се да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово које де факто и де јуре више није у нашим рукама.” Не тражи господин Костић да дигнемо руке од Косова, напротив, он цитира Јевреје и њихов вековни поздрав „Да рука пресахне ако те заборавим Јерусалиме“, зна да ниједан историјски лом није вечит, али верује да у овом часу само трошимо време и енергију на изгубљену ствар. Има ли заиста икога у Србији ко ово не зна?

Део реченице о врло угледним академицима, између осталих о Деспићу и Ћосићу, није се појавио. Велика листа подршке на „Пешчанику“  јако би се смањила да су ово видели. Они подржавају Костићево право да каже своје мишљење, што је лепо и банално, али нисам сигуран да би та масовна подршка остала да су знали целину, да су знали шта је стварно речено. Поготово да су знали за апел да се бавимо оним што је живо, Републиком Српском.

Не бих се трудио око ове медијски већ потрошене  теме када не бих веровао да је овај разговор има трајну вредност и када у том разговору који је водила Ана Томашевић, не би било других, изванредно важних ствари. Централна реч и лајтмотив тог разговора је витализам. „Ми треба да преживимо, да имамо своју пројекцију за будућност и ја бих у том контексту много више од историјских мрзовољности хтео да позовем на виталност… Србија, какав год ударац да прими мора да настави са ширењем својих демократских капацитета, са ширењем простора слободе, иначе неће опстати…Жртвовање нема никаквог другог смисла сем још једног погрешног корака у српској историји“

Када говори о деловању Академије, каже, веома лепо: „Један свакако кључни елемент јесте да ми као национална институција треба да дефинишемо шта у том завежљају нашег идентитета, културе, историје, уметности, науке треба да пренесемо преко брисаног простора глобализације. Нама, као што видите, саветује се да се све заборави, да можда потпуно голи претрчимо тај простор. Наравно, даће нам да обучемо оно што они мисле да треба…То се намеће и много већим народима и културама, али нека то буде неки минимални отпор, оно што ће нас подсећати ко смо, где смо и куда желимо да идемо. То не подразумева изолацију, напротив, то подразумева само свест о томе да и ми тамо где идемо, можемо понешто да дамо.“  

Увек витализам и активизам: ”Косово наравно подразумева и огроман број онога што представља нашу културну основу. Око тога се морамо борити и зубима и ноктима…“  „Сви заједно морамо да видимо где су наше реалне могућности и те могућности треба отворити за децу. Са 62 године ја ћу гласати и поступати онако како моја деца буду рекла, будућност је њихова, није више моја.“ Порука критичарима унутар Академије: „Ја ћу прихватити сугестије само оних који су ту критику покушавали да оваплоте у неку врсту конструктивног напора. Седети са стране, пушити цигару, пити кафу и пљувати по свему, то је привилегија оних Мапетових стараца који са галерије објашњавају шта се догађа на бини. Иѕволите господо, сиђите на бину.“

Најглупља реч која се чула од критичара је била како је то што говори у ствари Вучићева наруџбина. Костић је један изузетан и забринут човек који уме да мисли и да буде свој.  Сјајан интервју једног оствареног и целовитог бића који, што је тако ретко међу нама, уме да остане скроман.

При крају интервјуа, питање гласи „ Шта би била терапија за улазак у друштво просперитетни?“ Костић одговара маестрално: „Самопоштовање. Без журбе и уз самопоштовање

Ја не знам за умнији, сажетији и бољи савет данашњој Србији. То би требало да стоји у свакој владиној канцеларији на зиду. И по кућама, уз иконе.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политика, субота 7. новембар 2015.

Similar Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *