Naš prvi đak se rodio u jeku drugog rata, u naprednom selu u porodičnoj zadruzi od 12 članova. Prve uspomene su mu vezane za otkup. Deda u sred noći kuca na prozor ocu, pa pita

  • Radivoje, spavaš li?
  • Spavam
  • Kako možeš da spavaš kada ne znamo šta će sutra deca da jedu.

Da se prehrane otac odlazi u Banat, kupuje jeftin beli kukuruz na kome je naš đak odrastao. Čim se prohoda i progovori, nešto treba da se radi i doprinese. Tako je naučio najvažniju lekciju za život: ništa što radiš ne sme da ti bude teško.

Kreće u osnovnu školu u svom selu, gde učitelja uglavnom nema, jer on brine za socijalizam i ganja seljake da predaju što nemaju.

Posle četvrtog razreda, peške 8 kilometara do škole i još toliko nazad, šest dana u nedelji, u opancima po snegovima. Kad je kod kuće, seoski poslovi ne mogu da čekaju. Na kraju se sprema za gimnaziju.

Prvi put ide u Kragujevac, na prijemni ispit. Gleda u strepnji gradsku decu i siguran je da nema nade za njega pored toliko spretnih dečaka. Posle ispita profesori pridikuju gradskoj deci: na ovo seljače da se ugledate, on je najbolji od svih vas.

Teško ga pogađa gradski život, pati za svojim selom i velikom porodicom. Na železničkoj stanici traži svoje seljake, onda im pomaže i prati ih po gradu da čuje šta je tamo novo.

Podstanar, ima krevet, ali ne spava u njemu sam, već ga deli sa još jednim đakom. Krevet je u sobi, koja i nije baš samo soba, već je i kuhinja. I nije samo šporet tu, već i još jedan krevet u kome spavaju gazda i gazdarica. U stvari spavaju kad mogu, jer gazda ima kockarsko društvo pa se često preko noći igra poker.

Jedva čeka praznike kada se vraća kući, gde ga čeka toplina, njiva i stoka. Njiva se radi ručno, težak posao, ali ništa čoveku nije teško.

I tako prođu dve godine, pa u malo boljoj sobici još dve, i naš đak završi kako je i počeo, kao najbolji maturant. 

Postaje deo prve generacije Mašinskog fakulteta u Kragujevcu, i pogađate, postaje prvi diplomac tog fakulteta.

Naš drugi đak je iz okoline Bajine Bašte. Deda i otac vodeničari. Poratno vreme, nema se za narez, pa dedu odvode na prinudni rad, seču šume. Težak besmislen posao, jer nema ni puta ni načina da se drvo odveze ali, važna je norma. Sva trupla su istrulila tu gde su i oborena.

Prvi dečiji posao bio je nabadanje duvana na iglu i čuvanje pilića. I danas mrzi vrane i seća se suza kad vrana odnese pile.

U proleće se ustaje između tri i četiri ujutru, jer stoka mora da pase pre vrućine, jer se po suncu „buljuči“, sabija se i neće da pase.

Polazi u školu, prestrašen od te avanture. Sve razume što učitelj govori ali kada je pitan, ni da bekne. I kad uspe nešto da kaže, strašno muca. Učitelj ga u jednoj prilici izvodi pred druge i kaže da je ovo najgori đak u školi. Tako prođe prvi razred nekako. Sledeća četiri u susednom mestu, 6 kilometara tamo i toliko nazad, uzbrdo i nizbrdo.

Dolazi vreme za gimnaziju. Prevoza više nema nego što ga ima, a i poskupo je. Rano ustajanje pa peške sa ocem do Užica, preko 35 kilometara. Upis pa nazad, poslednja deonica baš uzbrdica. Stižu kasno noću i naš gimnazijalac se seća da je sutradan spavao do 11 jedini put u životu. 

U Užicu ima sobicu koju posle deli sa bratom, Hrana i ogrev dolaze iz sela. Ali, život ima i čari, fudbalske lopte na šnir su glavna atrakcija. Otkriće knjižare i bioskopa. Sav mali džeparac ide na filmove. U školi radi literarna sekcija,  Dolazi u dom armije Dobrica Ćosić. Ni igla nema gde da padne, a jedan đak sa balkona pita Dobricu šta savetuje njima, siromašnim đacima. „Borite se“ kaže Ćosić, i to se našem gimnazijalcu urezuje u vijuge na dlanu.

Za praznike, peške kući, bioskop ispraznio džepove. Za jedan Dan republike, stiže popodne i otac mu se baš obraduje, idemo da vadimo repu, kiša će pa bi repa mogla da istruli. Tako prolaze i leta, uvek mnogo posla.

Onda upis na Pedagošku školu pa na Filološki fakultet. Objavljuje prvu knjigu tek u 39 godini. Nisu baš najbolje godine za debitovanje.

Oba naša đaka su redovni članovi SANU, imena ovde nisu važna.

Prvi je postao profesor na univerzitetima Kragujevac, MIT, Teksas i Harvard, postavio je na naučnu mapu sveta centar u Kragujevcu za razvoj softvera koji predviđa transport lekova u organizmu.

Drugi je među najcenjenijim srpskim pesnicima, dobitnik svih nagrada u toj oblasti i jedan od stvaralaca monumentalnog „akademijinog“ srpskog rečnika.

Zašto pišem o ovome? Zato što većina redovnih članova Akademije ima ovakve biografije!

Pred nama je godina izbora za SANU i to je po pravilu prilika da svaka protuva i zgubidan pljucne po najuglednijoj srpskoj instituciji. Hoću da znaju koga pljuju.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 9. januar 2021.

One Comment

  1. Dragi Aleksandre, hvala Vam. Vaš tekst naišao je, sudeći po porukama koje sam dobio, na izuzetan prijem kod čitalaca. Neki kažu da su im I suze pošle. Napominjem da su to ljudi s kojima se Vi uopšte ne poznajete. Svaka cast!

    Uz prijateljski pozdrav I najbolje želje,

    M. Tešić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.