Univerzitet Jejl, početak osamdesetih, lektor za srpski jezik je beogradski profesor Ivan Klajn. Da bi svoje studente uveo u naš savremeni jezik, pušta im Balaševića. Svi uživaju, prevode te pesme na engleski pa pokušavaju da ih tako i pevaju. Njihov drugi sudbinski spoj desio se ovih dana na nebesima, u organizaciji kovida. Čitulje su uvek pune obećanja da pokojnik neće biti zaboravljen, da će nastaviti da bude meću svojima. Znamo koliko je to tačno, ali za ovu dvojicu smo sigurni.

Tražim reč za Balaševićevo zanimanje: pesnik, pevač, šansonjer, šmeker…? Ne da se. Uvek je nešto drugo i više, sve-to-plus. U svakom slučaju, bio je narodni sve-to, što se dešava retko i nije lako postati; ali postati narodni lingvista, to je malo čudo. Počevši od najvećeg Vuka, bilo je velikih lingvista Daničić, Belić, Budimir, Ivići, Pešikan, ali  nije bilo tako popularnog učitelja reči kao što je Klajn. Balaševića citiramo kada hoćemo nešto da kažemo, a kada nismo baš sigurni kako, prizivamo Klajna. Ko god ima posla sa rečima u nekom času je u sebi rekao: „Nisam u ovo siguran, da vidim šta kaže Klajn“. I ruka sama ide ka knjizi koja dežura na stolu „Rečnik jezičkih nedoumica“.

Tako smo i mi studenti režije u raspravama o nekoj zamisli ili tumačenju, uvek očekivali da Hugo Klajn, Ivanov otac, kaže šta misli. On, kao ni sin, nije tvrdio da je to poslednja reč, ali je uvek izgledalo logično kako on kaže. Jako se trudio da reč koju govorimo, bude jasna, da koren bude tačan, da tako razgonimo magle i mladalačke pretencioznosti. Kao i kod sina, to se zasnivalo na perfektnom poznavanju nekoliko jezika.

Matija Bećković u oproštajnoj izjavi kaže da „nikada nije sreo zatvorenijeg čoveka, kraće reči, čiji su tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki.“ Sve lepe reči koje ovih dana čujemo o Ivanu mogu se odnositi i na roditelje Stanu i Huga, bez izuzetka. Klajnovi su bili POUZDANI, a to je ono na čemu počiva autoritet. Ne na tituli, galami, moći, novcu, snazi, fotelji, čak ni na talentu, već samo na tome da je ono što čovek govori, zaista tako.  Kada nešto kaže, u to se možete pouzdati. Miro Vuksanović, u svom oproštaju kaže: „dosledno je uvećavao znanje nasleđeno u poznatoj beogradskoj porodici.“

Prvi put sam čuo o Ivanu od profesora a kasnije i prijatelja Huga, koji mi je opisivao kako tokom okupacije, prerušen u profesora jezika Uroša Kljajića, šeta ulicom u dogovoreno vreme iza Stane, koja za ruku vodi Ivana, i tako ga povremeno viđa. Slabo su se prikrili, jer je mali Ivan pitao majku „Ko je ovaj čovek što nas prati?“ U Ivanovoj autobiografiji, koju sam snimio za SANU, on priča da je tada dobijao pisma od oca „iz Italije“ i kaže da je verovatno nesvesno zato izabrao da studira italijanski jezik. Posle tri godine je sve saznao i onda su roditelji nastavili da ga zajedno prate da bi postao to što je.

Na zidu Hugove sobe bila je karikatura ispod koje je pisalo Kju Kluks Klajn. Pomislio sam da se odnosi na Huga zbog njegove odsečne, odlučne logike, ali mi profesor sa osmehom kaže da je to karikatura njegovog sina. Iz istog razloga. Njegovi studenti se sećaju da je svojevremeno umeo da ih obara ako na pismenom ispitu upotrebe neku stranu reč a da za tu reč postoji odgovarajuća srpska reč. Do kraja je verovao da to nije obrazovanost već nepismenost. Postati omiljeni profa uz takav stav, i to je malo čudo. Ili generacije u kojima se autoritet veoma cenio, od nas već dele milenijumi.

Otišao je sa Fakulteta ne bez žaljenja: Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ. Kada smo diplomirali kod  njegovog oca Huga on je imao 77 godina i sam otišao u penziju posle toga.

Kao i roditelji, veoma je voleo Srbiju i nije umro srećan. Pre neku godinu, u razgovoru sa Vojislavom Laletinom Ivan Klajn kaže: Kud god pogledate, Srbija se stalno smanjivala, stalno je propadala, i ovi danas politički događaji – svi znamo o čemu je reč- to je samo poslednja, završna glava jednog tužnog romana. Demografi nam kažu da će za 30-40 godina Srbi biti manjina u sopstvenoj zemlji.

Ovde nema jezičkih nedoumica.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 10. april 2021.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.