Шта Шекспир има да нам каже о данашњој драми у Грчкој.

Тачно каже Харолд Блум да је Шекспир измислио људскост и да се све о људима може наћи у његовим делима. Шта има да нам каже о данашњој драми у Грчкој? Одмах се присећамо „Млетачког трговца”.

Када се изговори тај наслов, прво се помисли на Шајлока, да је то комад о њему. Он је један од Шекспирових најзначајнијих ликова, о њему се највише пише, после Хамлета. Не само због јеврејства него због загонетности текста, због његове поливалентности. Иако је Шајлок тако моћно извајан, тај насловни бизнисмен из Венеције није Шајлок већ Антоније и комад се зове по њему, он је „главни јунак”.

Антоније на изглед делује као „човекољубив трговац”, али то није тачно. Он показује грубост, осорност, мржњу, демонстрира велику нечовечност у односима према људима, нарочито према Шајлоку, да и не помињемо однос према свом робљу и послузи. На то му и Шајлок скреће пажњу. Антоније је усамљеник, ко прочита текст остаје са снажним утиском његове личне пустоши. Поред свих другарстава, похвала, алтруизма, „најфинији господин кога је икад земља видела”, нема свог Хорација, никог ко му је ослонац, Шекспир га оставља без правог пријатеља. Испод његовог алтруизма стоји нека врста греха, нешто прикривено, његова несебичност није аутентична нити универзална. Дакле, Антоније не може бити позитиван лик. О томе говори и његова последња реч у петом чину када каже:

„Живот сте ми дали а и оно чим ћу да живим пошто овде пише да су у луку збиља читаве пристале моје лађе”. Дакле, нисам научио лекцију, нећу живети препорођен, од љубави којом је обасјан хепиенд, већ опет од лађа и талира. У првој сцени каже Грацијано (који се не случајно, тако дивно зове): „Ви придајете и одвећ много пажње овом свету, онај га губи ко га купује с толико труда”.

Комад почиње Антонијевом чувеном репликом: „Ја сам нерасположен, а не знам зашто”. Познати проблем за шекспирологе: шта је узрок његове меланхолије? Има много тумачења: да је то просто било у моди, да га не весели материјални свет, а неки мисле да је он хомосексуалац, (за чим се прилично поводи представа у Југословенском драмском позоришту). Има заиста места у комаду која то могу да правдају. Када се опрашта од Басанија пред бродом, он се рукује, плаче, не може да издржи, окреће главу, несрећан што му одлази Басаније, његова љубав. Непосредно пре него што треба да умре због Шајлока, он каже: „Причај о мојој љубави”. Може бити да је ту корен његове сете.

Шта год било, то је белосветски мешетар, с понором у души који паре испунити не могу.

А Шајлок? Зашто уопште хоће месо као залог када у том тренутку не може знати да ће Антонијеве лађе пропасти? Зашто не тражи камату јер му је овај „дошао на канал”, мора да узме зајам?

Хуго Клајн нуди логично објашњење: зато да би на Риалту, млетачком Волстриту, тамо где је пљуван, шутиран и вређан, могао да каже: „Ево, тај господин, Антоније, тај алтруиста, тај велики газда, краљевски трговац морао је доћи код мене да заложи месо своје да би од мене добио паре”. То је нека сатисфакција, каже Клајн, сатисфакција за Шајлока, згњеченог човека. И рођена ћерка га напушта, бежи од исте празнине која зјапи из Антонија. Прототип банкара.

Предраг Ејдус као Шајлок у представи „Млетачки трговац”, Јагоша Марковића, ЈДП
(Фото Н. Петровић)

Шекспир каже да је тај комад комедија. Какав сјајан путоказ!

Ово је комад о два несрећника, Антонију и Шајлоку, партнерима у трансакцијама, али и много важније, о три срећна љубавна завршетка. Пети чин је светковина, победа душе. Три пара иду у кревет у славље љубави, среће и задовољства. Зато је то комедија, јер се завршава том радошћу љубави, јер извргава руглу опсесију еврима. Не каже Шекспир буквално „ви купујете свет и зато ћете бити меланхолични и осуђени на отуђење”, него је све вишезначно, као и увек код генија.

Ово је комад у коме побеђују жене, у коме оне показују да је мушки свет са свим својим трговинама, меснатим каматама и правним заврзламама обична представа. Све је то крхко и достојно исмевања и треба да буде извргнуто руглу, на основу једног лепог аргумента, да се не сме крварити због талира. То је намерна спрдачина с правом које регулише финансије, дакле са оним до чега Млетачка република највише држи: врхунски закон, на коме стоје стубови Венеције. Порција то и изричито каже у средини, у трећем чину. Када сазна да јој је пријатељ у невољи, каже: „Ја сам чула њихове запетљанције, имам сјајан план, имам у глави хиљаде оваквих шеретлука и дрских смицалица што ће их извести на повлачење.” Нериса, њен Хорације, одговара: „Ха, да се до мушкараца спустимо?!” а Порција ће на то: „Фуј!”. То је кључно место о коме, колико знам, нема говора у литератури, али то је нешто што је ту, ако хоћете да пажљиво читате. Лиценца моја.

Тријумф женске мудрости, победа свега што оне на овом свету и даље чувају. Ангела Меркел ми је увек изгледала другачије.

Пети чин „Млетачког трговца” је славље на атинским улицама у оном пост-референдумском сну летње ноћи.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Култура – Политика, Петак 10. јул 2015.

Similar Posts

4 Comments

  1. Одличан текст.
    Само неколико запажања.

    1. Шекспир прави разлику између мушког и женског дела човечансва (примарна подела) и етничко-религијских делова (акцидентална разлика).

    Оба мотива су библијска: лукавост женског принципа (из примарне поделе) и апсурдност етничко-етичких сегрегација. Шајлоку се нуди, на његов властити захтев, храна која није кошер (месо са крвљу).

    Шекспир као да нас упозорава на опасност да парцијалне поделе (типа дијеталних) могу да прерасту у апсолутне (попут Холокауста).

  2. Dobar tekst. Otvara nove prozore u sobi Mletačkog trgovca. Ali, nedostaje muj malo više psihološkog aspekta. Zašto je Šejlok takav, a Antonio ovakav? Šta nas ljude čini da budemo takvi kakvi jesmo? Šekspir ne odgovara, samo pita. Svak od nas treba da nađe svoj odgovor. Mislim da je poruka genijalca bila da je čovjek sastavljen od mnogo dirki. Sviraće na nekim od njih u zavisnosti svog izobra, ali i uticaja okoline. Ne i bogova. Jer Šekspir je stvarao, skoro kao oni gore.

    Kakvu tajnu ti si znao
    na Stvaranje sve to liči.
    Ko Prometej vatru dao
    čovječanstvu da se diči.

    Hamlet, Magbet, Ričard Treći,
    Antonio i Koriolan.
    Šta tek za Lira reći:
    Mi smo građa za naš san.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *