Ово је дневник који сам водио док смо снимали серију Голи Живот. Поред Киша и мене на путу су били и продуценткиња Милена Стојићевић, сниматељ Доне Зипевски и асистент Мирослав Лазић. Серија је снимана у продукцији Авала филма док је директор био Бранко Балетић.

По повратку из Израела, Данило је одмах наставио пут до Париза, где је после седам месеци умро.

Била је то прва, велика јавна слика о Голом отоку. Серија је емитована марта 1990. године и то је последње што су заједно могли да гледају сви у Југославији.

Југославија, 06.03.1989.

Крећемо. У добром расположењу нас четворица и Милена која у ствари брине о свему. Са задовољством изигравамо неспособну децу и препуштамо се њеној организацији. „Милена је чудо“ каже Данило. Највећи комплимент који се од њега може добити. У Загребу стјуардеса нам доноси писмо. Пред целим авионом ме позива и на отвореној сцени даје ми писмо са најлепшим жељама које нам шаље Данилова и моја пријатељица из Загреба. Како је ово успела?

Александар Мандић, Жени Лебл и Данило Киш

Дуго смо се спремали на овај пут. Данило је био у Израелу пре неколико година и донео оданде најгоре утиске. „То је чисти оријент. Мусаво, прљаво, баклаве и буреци, пијаце и раздрндани аутомобили“. Није баш чезнуо за тим. Међутим, у обиласку кибуца Шар Хамаким срео је Еву Панић и она га, заједно са Жени Лебл, позове у кућу да му исприча причу свог живота. Само њему. Уместо неколико минута остао је ту пола дана. Чврсто је обећао овим живахним бакицама да ће то сачувати, да ће нешто учинити за њих.

Чим се вратио предложио ми је да то урадимо „ То може да буде наш ШОА“.

Изненадио ме и обрадовао. И дао ми шлагворт: „Одлицно, али да ти водис пред камерама те разговоре“ . Опирао се прилицно и дуго. Искрено је мрзео телевизију. После мог досађивања, пристаје. Од тада се спремамо.

Требало је све коцкице сложити. Помаже Бале и добри, охрабрујући докторски извештаји из Париза.

У весељу стижемо у мусаву, Свету Земљу.

Тел Авив, 07.03.1989.

Већ у зору чека нас водич и шофер Моше приљежан и добронамеран, одговоран како само пензионисани радници умеју. Жени је већ ту. Прво морамо да видимо Јафу, онда обилазимо Универзитетску библиотеку. Налазимо Кишове књиге у полицама. Обилазимо и музеј јеврејског народа. Киш остаје напољу : „већ сам био“, једва чека да нешто од туризма избегне, могу мислити како ужива у својој кафи. У библиотеци ми каже : „Човек сазри тек када зна да све ове књиге никада неће прочитати и да му није жао. Важно је знати где је шта, то је довољно. Са миром одбацити све.“  Поподне почињемо снимање, на дугој пешчаној плажи почиње разговор са Жени, залази сунце на овој обали која води према нама, којом се пешке може лепо стићи до Грчке, Дубровника, Венеције, Нице, Барселоне…

Увече се спремамо и „излазимо“ у лепи Шератон на обали, уживамо у кафи.

Киш се шуња око људи који пуше, мирише их. Како је волео лепе, цивилизоване, уредне кафане, свакакве у ствари: бирцузе, ресторане, свратишта, баште и буџаке.

„ Паре служе за то, да се ту троше“ каже и неда никоме да плати у Шератону.

Шар Хамаким, 08.03.1989.

Идемо код Еве, у кибуц. Наш Моше хоће све да нам покаже, све поред чега прођемо нешто значи. Ређају се пешчане дине, већ зелене, арапска и јеврејска села. Моше прича како ти њихови Арапи не морају да иду у војску да не би били приморани да се боре против својих. Истовремено, током ратова били су примерно лојални Израелу. Преводимо причу са енглеског на српски: КОСОВО. Скрећемо према Назарету. Моше хоће да нас води и тамо, успут. Не дамо се и уђемо у кибуц. „Сад ћеш да видиш комунизам“, каже Киш. „Ужас“. Снимамо са Евом, онда идемо у мензу. Скупштина кибуца је дозволила да будемо ту, одобрила Еви да нас угошћава. Станови у кибуцу немају  кухиње, сви су стално у мензи. Нема те глади која би Киша натерала да уђе у кухињу и нешто скува. Овде је ужаснут, стално ми шапуће  „Замисли овај ужас да овде мораш стално да једеш“, ту има свега, на бирање и колико хоћеш, ипак то је менза.

Данило се брзо умара, воли да се одмори после ручка, радимо по мало, враћамо се раније у Тел Авив.

„Слушај тај језик, то је највеће чудо у Израелу. То да ови милиони говоре један мртав и заборављен језик, то је чудо, тај језик који су сачували неки рабини по неким забитима, мртав језик да оживи овако, слушај. То је чудо, највеће“.

Тел Авив, 09.03.1989.

Снимамо на плажи са Жени. Гледам да паралелно са нашом причом снимим и нешто о Кишу. Смрт која лебди око сваког живог, код Киша је још видљивија. То гони мој рефлекс документарни, да снимам и безначајне ствари, после постају важне. Киш се страшно опире још од припрема. Стално чује пасје лајање у Београду које га оговара : Јеврејин отишао у Израел у своју отаџбину да се слика, мисли то ће му донети Нобела. Не да ми да снимам, неће ништа да понови за камеру. И основно вођење разговора своди на само обавезно. Али тај разговор пред камером, то је Киш; тај интерес за детаљ и чињеницу.

Милена Стојићевић, Доне Зипевски, Александар Мандић, Данило Киш и Жени Лебл

Поподне се видимо са Раулом Тајтелбаумом, седимо дуго и причамо, о политици наравно. Раул је прешао у оптимисте. Верује да ће у неком дужем року Израел ипак решити своје проблеме са Арапима. Они се, сматра, ипак уразумљују. А Косово? Сви вртимо главама. На телевизорима кошарка, најпопуларнији спорт тамо. Макаби- Југопластика. „ А ви сте из Југославије…да, да знамо, Југопластика, да…“

Боже како ужива у кафани. Глуп и празан хотелски кафе, и ту уживамо, пијемо помало и бистримо политику, сви смо ми Срби у ствари Црногорци.

Уверава ме често у постојање антисемитизма у Београду, свађамо се око тога, стално, претерује.

Шар Хамаким, 10.03.1989.

Опет код Еве. Стално се чудимо кибуцу и том поретку, Киш све зна : „Комунизам, ужас“.

Обилазимо кибуц, обданишта, куће, радионице, подсећају на нас, није све то превише уредно. Најимпресивнија и најуреднија градња: склониште. У случају рата направљено је све под земљом, савршено уредно и чисто, све стоји спремно за живот. Иза дебелих гвоздених врата улази се у подземни урбанизам. Све фантастично.  Можда само Јевреји могу ово да направе. Док разговарамо са Евом прекидају нас авиони. „ Иду на Либан“, каже Данило, „ то ћемо гледати вечерас на телевизији, онај ужас“.

Враћамо се поподне у Тел Авив. У хотел долази једна наша млада лекарка, специјализује тамо, шаље једну књигу рођацима у Београд, о плућним болестима. У нашем хотелском ресторану, међу келнерима који распремају, уживамо у разговору са њом.

Данило и ја одемо у собу. Он прегледа књигу. „Види ово“ показује ми неки графикон. По вертикали нанета градација стадијума у коме је откривен рак плућа. По хоризонтали године преживљавања,број преживелих. Три стравичне стрмоглавне кривуље, Једна најбоље показује : у најранијој фази откривени рак оставља 20 %  шансе да се преживи трећа година од открића.

Јебем ти књигу, уосталом теби је већ прошло три. Он ћути, па тихо: „Пусти то“. Знам, прошле су тек две године.

Хаифа, 11.03.1989.

Моше је дочекао, допуштамо да нас води, да нам помогне да нађемо  објекат за снимање, неко место за разговор са Жени. Идемо у Хаифу на брдо одакле се види све, лука, море, Либан. Снимамо а онда ручамо у арапском ресторану. Долази  девојка која ради дисертацију о Кишу, узбуђена,озарена, прица са Данилом, француски.

Ева Панић, Данило Киш, Александар Мандић и Жени Лебл

Фасцинира нас близина Либана, ту на дохват, пакао земаљски. И опет авиони „ гледаћемо сутра на телевизији ужас опет, ону децу тамо“. Моше нам показује златну куполу, храм Бамајаца, народа који обједињује пет главних светских религија. „Никад нисам чуо за њих. Бамајци, морам то да проучим“ каже Данило са оним изразом заинтересованим који се појављивао увек када би нешто примао, када би отварао душу да прима. Код њега изрека „отвара душу“ била је обрнута, отварао се само да прима, а када нешто дели чинио је то рутински, без патоса. Снимамо у ресторану изнад града, возимо се кроз леп град, по обронцима, сунце помаже да нам се свима Хаифа највише свиди. Враћамо се у Тел Авив, идемо на вечеру код Ота Рајзингера, носим камеру и пуштам је скоро неприметно тамо, тако добијам једну позлаћену касету. Киш у друштву, у причи, краљ разговора са гестом, нервозним и достојанственим. Шалимо се до касно, сви су срећни и узбуђени, мађарски, српски, енглески…..

Недеља, 12.03.1989. Јерусалим, Витлејем, Јад Вашем

Какав дан! Идемо у Јерусалим. Успут свраћамо у Јад Вашем, гледамо музеј жртава фашизма, сви смо потресени дечијим спомеником са свећама и огледалима, у тами под земљом.

Онда Витлејем. Киш ме упозорава на невероватан католички кич. И стварно на месту где је по католичком уверењу рођем Исус, стоји кичерски аранжман, слама и пластична лутка Исуса, све то под вестацким жуцкастим светлом. Онда обилазимо Голготу, место распећа и гроб. На тргу у Витлејему стоје борна кола. Двоумимо се да ли смемо да снимамо. Зашто да не. Успут срећемо и тенкове, нико ништа не брани.

Ту негде у Јерусалиму код Зида плача почињу болови у рамену. Данило се придржава и мрда раме, стиска зубе, увлачи ваздух кроз зубе,шишти „сссссс“ хладан бол пече. Какав кич, пишем ово и чујем како ме прекорева : какав кич, почетак краја баш тамо, то ни у његовим књигама не би могло бити добро. „Велике ствари и теме не могу стати у књиге, бар ја не умем са њима“.

Чекамо Тајтелбаума у лепом хотелу који гледа на Јерусалим.

Понедељак, 13.03.1989. Тел Авив

За доручком Данило се жали како га боли лево раме, мало је спавао, лекови нису помагали. Уверавам и њега и себе да је то само промаја, јуче је у колима седео до прозора, матор је и реуматичан већ… Тврдим да ни лекове не уме да купи јер у упутству за те које троши и које је јуче купио нигде не стоји да су за реуму. Идемо у апотеку близу хотела. Погађамо се са апотекарком и нађемо неке мале црвене пилуле „Добра риба ова апотекарка“, каже.

Преко пута у кафићу наручујемо много кафе и мало воде за лек. Служи нас келнерица млада, лепша одпозади него спреда. Предлажем да никуда не идемо одавде. „Мој Мааандићу…“ отеже „а“ као увек када ме зове. Мало је хладно у излогу кафане на булевару, подсећа на Париз. Везујемо неки џемпер око његовог рамена и мирујемо. Понека реч повремено. „Дођем недавно у Ротонду, седнем и поручим своју беду од кафе, ’ау лаит, с’ил воус плаит’, кад поред мене стиже један чича, 100 година, господин човек са новинама и као човек поручи коњак и јаку кафу, нормално извади цигаре, па људски запали једну, па другу, па поново коњак и још кафе, пуши лепо…ја к’о говно гњавим ону моју са млеком. Мирише около као човек, на дуван. Нема човека ни живота без пушења“.

Ева Панић, Александар Мандић и Данило Киш

Бол помало, помало, пролази. Леп дан, сунце благо, пролећно у марту.

Лепе девојке, младе у униформи, свуда около,служе војску.  Делимо им титуле по заслугама тела. Што смо дуже тамо, чинови све виши. „Ено је једна, прави генерал“.

Враћамо се у хотел, пакујемо се и са осталима веселимо. Киш се јада како је оматорио, ни лек не уме да купи, реума га стигла. Ипак ће одмах у Париз на контролу. Још мало се мувамо по Израелу, носимо крупне, чудесне, црвене јагоде кући, много пре времена идемо на аеродром. Све мислимо да треба времена да нам царина прегледа снимљене касете. Излазимо из земље која је у рату, са којом нема наше дипломатије. Ништа…Једва намолимо неког у униформи да нам удари неки печат на папире, због наше царине.Он не схвата, шта ће нам то, па ми излазимо из земље…

Ева долази да испрати Киша, да се поздрави. Стара већ жена, провешће после ноћ на аеродрому јер превоза више нема, до јутра. Са оном његовом пажњом, нежно, Киш је поздравља и љуби, прича јој о болу у рамену и лековима, о времену и реуми. Зову нас у авион. Поздрављам се са Евом. Док је грлим она ми стиска руку и шапуће : „Ово је крај !“

Александар Мандићтелевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Насловна страна, субота 10. новембар 2012.

Visits: 1498

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *