11.02.2014. – “Виолина свира на Немањи”

Нисам лако ушао на концерт Немање Радуловића у Коларцу. Мој живот би био сиромашнији да нисам успео. Те вечери у препуном Коларцу је било заносно, десила се магија Уметности.

Не сећам се када сам последњи пут са неке сцене био очаран, до суза потресен и радостан истовремено. Била је то светковина у којој учествује публика заједно са извођачима.

На почетку првог става оркестар има увод у коме не свира солиста већ стоји и чека на своју деоницу. Немања се одмах окренуо према својим гудачима, свирао са њима и тако су постали једно. Љубав коју је Немања поменуо и на концерту, могла се опипати. А онда од његовог првог тона, креће бајка, узвишено заједништво у лепоти. И тако до краја; ни један тон без зрачења, свака фраза са смислом, ни један дах без пуноће живота. Не зна се да ли он свира виолину или она свира на њему, извлачи из њега тугу, снагу, радост, ширину, страхове, љутњу, нежност… Као изузетна жена: ево ме, твоја сам, покажи се.

Верујем да се уметност препозна одмах, на први поглед. Тај флуид се шири после свега неколико тонова или реплика на сцени, или га нема и неће га ни бити. Појави се дух уметности.

Слушали смо и гледали један одличан оркестар РТС-а, и једног изузетног диригента, Бојана Суђића. Ко год је макар једанпут био на сцени зна како извођач тачно осећа треперење, зна како публика дише. Окренут леђима, као прави маестро и мудрац, Суђић није водио, већ нас је све пратио, и тако служио Музици. Прво у сјајном извођењу Рахмањинова а онда и са Немањом. То није био Немањин концерт већ заједничко славље свих нас.

„Музика је уметност производње емоција“ каже  Берлиоз. У овом углавном леденом добу модерне уметности у коме се осећања сматрају знаком инфериорности, појава овако велике лепоте личи на висибабе које се пробијају изнад ледене коре и вире ту и тамо невине и незаштићене, чувају смисао живота.

Хвала Богу и YouTube -у, можете видети десетак верзија Паганинијевог концерта број 1, међу њима и један Немањин. Са диригентом Велером то није иста музика. Оркестар одрађује ствар, диригент само диригује па тако и Немања само свира.

Данас се таленат и техничка виртуозност подразумевају. Колоне одличних солиста и оркестарски батаљони нуде се релативно малој групи слушалаца, а дух, тај невидљиви чаробњак сваке уметности, и даље се појављује ретко и као свака божанска појава, бира где ће и када да се спусти између уметника и публике. Те вечери је свратио у Коларац.

Погледајте Сару Чанг са Зубином Мехтом, и доживећете лепо свирање. Пребрз темпо, мајсторска свирка, као што каже један коментатор: љупко. И то је све. Чаролија се не појављује. Још је горе, а слично, са чувеним Гитисом, диригентом Вислоцким и  Варшавском филхармонијом. Следи се један погрешан траг, мит о Паганинијевом виртуозитету, траг који може да роди само маниризам.

Мени су драги Перлман и Коган, а најдражи ми је мање познати, Иван Черков са Минхенском филхармонијом. После Немање.

РТС има изванредан оркестар, треба да га чува и пази. Србија има великог уметника Немању Радуловића,  да се њиме поноси и да га промовише.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Култура – Политика
Уторак  11. фебруар 2014.