Од Тонија Џата смо се опростили прошли пут текстом у коме описује мало село у Швајцарској: „… оази мира у којој се никада ништа не дешава. …највећа забава су беспрекорно тачни доласци и поласци малог воза са једним вагоном који граби око планине до врха жичаре… Кад последња локомотива оде у депо, на висоравни завлада тишина….Ништа се не догађа: то је најсрећније место на свету. Не можемо да изаберемо где ћемо започети живот, али га можемо завршити где хоћемо. Знам где ћу ја бити: путоваћу, никуд посебно, тим малим возом, заувек.“

Вожња слична овој о којој Џат машта, заиста се догодила  у стварности,  у сасвим супротној атмосфери ратног хаоса, у нашој несрећи почетком деведесетих. Песник, избеглица из Босне, са једном торбом и бесплатном избегличком картом за возове, живи у возу. Хладно време, у возу је топло, није гужва, може се испружити, одспавати, увече креће из Новог Сада, ујутро стигне у Вирпазар, онда хвата онај за Бар, за закашњење не мари, проведе дан око мора, поједе се понека гирица, предвече поново у воз за натраг. Траје то, не заувек, али скоро месец дана, све док га поносног каквог га је Бог дао, пријатељи не убедише да ипак прихвати један кревет у Новом Саду.

Песник се зове  Душко Трифуновић. Главни кувар сарајевског духа, човек који је доживео да му музиком украсе 262 (и словима двеста шездесет и две) песме, на његову штету. Наиме, пре него што је почео да учи младе тамбураше о чему да певају, академска критика га је сматрала занимљивом и перспективном појавом. Међутим, када је у његовој соби у Телевизији Сарајево прорадила школа поезије за рокере, прекрио га је академски шаш, нешто као презир према песнику који пише за све нас остале.  Да је жив, добро би ме испревртао за ово „на његову штету“.

Згађен и својом стратегијом кетмена и оним у чему је живео – што се данас призива као златно Титово доба – изабрао је да спусти свој песнички глас за једну октаву и начини га блиским улици. Свестан да то више неће бити „велика поезија“ ствара нову музику свог стиха. Пристаје да буде што хоћемо, песник који не пише, већ пева, иако за тамбурање није марио, нити је на концерте ишао. Сам описује како се спустио испод академског радара и обновио праксу трубадура и Филипа Вишњића. Држећи се правила „Слушај мене, ради по своме“, направио је од себе Аристотела за ученике којима пулсира ритам у очима.  Мене је задужио песмом „Пристао сам да будем играчка“ коју је Бреговић, уз Душкове грдње, прекрстио у „ Пристао сам бићу све што хоће“. Та песма је постала народна, никога више није брига ко ју је и зашто написао. А написана је за крај мог филма „Личне ствари“.

Млади новосадски песник Милош Зубац, одбранио је недавно докторску дисертацију под насловом „Поетика Душка Трифуновића.“  Објавио је текст и као књигу; студију која поштује захтеве тезе, користи научну апаратуру, али написану лепим, маштовитим језиком. Књига је распродата.

Душко је умро 2006.  и сахрањен је на Чератском гробљу изнад Сремских Карловаца. На сахрани нас је било хиљада. Поп и рок самит. И онда смо се разишли.

Душко Трифуновић је рођен у Босанском Броду , а одмах преко Саве, у Славонском Броду, родио се век раније Бранко Радичевић.  Са Душковог  гроба лепо се види недалеко Стражилово на коме лежи Бранко. Влада тишина, не чујемо шта њих двојица о нама твитују, ништа се не дешава. Може ли овде ишта бити заувек?

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 11. октобар 2014.

3 Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.