(Reč na komemoraciji Tihomiru Arsiću, Narodno pozorište, 5-12-2021)

Počeću onako kako bi Tika voleo:

„Ovde je reč o Pokojniku. To je komad koji je napisao Nušić. Možda je tragedija, možda komedija, možda tragikomedija a možda Pokojnik izmiče žanrovima, kao i svi najbolji komadi.“

 Režirao sam Nušićev tekst za televiziju 1990. godine bez rediteljskih egzibicija i kerefeka, hteo sam da uradim „kanonsku“ verziju, da se vidi ono što Nušić hoće. Mislim da sam uspeo, proverite na Jutjubu. Veoma je teško naći ravnotežu između ozbiljnosti, cinizma, burleske, satire i tuge u tom tekstu, koji važi za najveću Nušićevu enigmu za reditelja.

Sastavio sam glumačku reprezentaciju Miša Žutić, Predrag Ejdus, Neda Arnerić, Goran Sultanović, Danilo Lazović, Branko Cvejić, Milan Mihajlović, Radoš Bajić, Rušica Sokić, Lane Gutović i Tihomir Arsić. Vama, pozorišnim ljudima, ne treba navoditi podelu, sama imena bude u mašti tačne Nušićeve karaktere. Neuobičajeno za televizijsku praksu imali smo prave pozorišne probe i neuobičajeno za današnje vreme, glumci su bili redovno prisutni. Bilo nam je lepo dok smo radili. Od uzajamne hemije, kao od kvasca, komad je polako rastao i na kraju bio spreman za rernu odnosno kamere.

Ne događa se da na snimanja dolaze glumci koji tog dana nemaju svoje scene. Moji reprezentativci su dolazili povremeno da uživaju u svojim kolegama, a Tika je dolazio svaki dan. Koliko je danas ljudi na sceni koji su tako odani i zaljubljeni u svoj poziv? Umetnik Arsić je umeo da se zaljubi.

Tihomir Arsić Pokojnik (1990) Prema tekstu Branislava Nušića, komediju je režirao Aleksandar Mandić.

Početkom osamdesetih, napisao sam jednu kratku seriju Super mRAKet. To je bio „brend“ jedne provincijske prodavnice u kojoj je gazda bio Čkalja a gazdarica Olivera Marković. Tika je bio lokalni zgubidan, mangup i švaler, sve mu je to leglo kao rukavica na šaku. Tu smo se sjajno zabavljali i zbližili a danas me stalno na sajtovima ispravljaju lektori koji misle da sam pogrešio, pa pišu naslov SuperMARket, onako kako im njihova površna pamet nalaže. Dakle serija je bila srpski superMRAK.

Onda su prišle devedesete i Titov mit je najzad počeo da se topi. Naslušao sam se njegovih govora, mada je govorio je mnogo manje nego ovaj današnji velikaš, pa mi je palo na pamet da priredim zbirku iz te zbrke za scenu. Ispostavilo se da postoje štampana Titova sabrana dela u više od dvadestak tomova, sabrana dela čoveka koji nije napisao nikad nešto duže od one dve-tri reči na marginama partijskih izveštaja. Njegovo remek delo je bio potpis za koji se, u obliku značke čekalo satima u redu ispred zgrade Borbe posle njegove smrti. Uz pomoć mladih saradnika, izabrao sam iz tog opusa odlomke i ukomponovao ih u nešto kao monolog. Monolog je razgovor sa sobom, neka muka i nedoumica koja se oglašava, a kod druga predsednika toga nije bilo. Njemu je sve bilo jasno a mi smo bili tu samo da načuljimo uši.

Opet rediteljska dilema, kako ovo predstaviti. Jasno mi je bilo da se te gluposti moraju izgovarati sa Brehtovskom distancom, nikako uz jeftine imitacije. Nisam video boljeg šmekera za tu distancu od Tike. Na sceni je bio crveni postament i Titova bista. Tika je hodao po sceni i govorio tokom 80 minuta, suočavao publiku sa onim u šta su verovali i čemu su se divili. Povremenim je pravio pauzu u kojima bi gledao u publiku, u bistu ili prosto u sebe hodajući u tišini. Puštao je slušaoce da ponove u sebi te neverovatne gluposti. Tikona energija, koncentracija i varijacije lika su bile zadivljujuće.

Najveći menadžer je tada bio Raka Đokić koji nam je ponudio da on organizuje sve za nas. Počele su da pršte reklame po televizijama, oglašavao se datum premijere, a nije se znalo gde se i kada prodaju karte. Zabrinuti, Tika i ja odemo kod Rake koji kaže: „Ne brini burazeru, će bude objavljeno kad treba. Mora narod da navali, da polupa blagajnu!“ I stvarno, blagajna je bila polupana, predstava počela da se igra dva puta dnevno, deset dana u Beogradu a onda je krenula turneja.   

Sa Tikom je putovao kao realizator čovek koga smo zvali „Čupko“ za koga se to danas ne bi moglo reći ali je Milovan Zdravkovic budući doktor i profesor teatrologije. Kažu da je predstava igrana 350 puta! Tika je dobijao više para nego što se moglo potrošiti ali bi na kraju od toga imali koristi svi koji bi se zatekli posle predstave oko njega, a ne on. Njemu je to bila mala cena za ono u čemu je uživao.

Bog mu je dao i lepotu i talenat, jedino je bio preslab da savlada njegovu energiju i da poštuje svoje ime. Tihomirova unutrašnja sila nije mogla biti ni tiha ni mirna već se stalno izlivala preko granica razuma i realnosti. Nije se moglo čuti da kaže “ne mogu“ i možda je zato trajao kraće i drugačije nego što je trebalo. Ali, ko zna, možda nam se smeška odozgo i kaže “Sada sam tih i miran jer sam živeo. A vi?”

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 11. decembar 2021.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.