(Реч на комеморацији Тихомиру Арсићу, Народно позориште, 5-12-2021)

Почећу онако како би Тика волео:

„Овде је реч о Покојнику. То је комад који је написао Нушић. Можда је трагедија, можда комедија, можда трагикомедија а можда Покојник измиче жанровима, као и сви најбољи комади.“

 Режирао сам Нушићев текст за телевизију 1990. године без редитељских егзибиција и керефека, хтео сам да урадим „канонску“ верзију, да се види оно што Нушић хоће. Мислим да сам успео, проверите на Јутјубу. Веома је тешко наћи равнотежу између озбиљности, цинизма, бурлеске, сатире и туге у том тексту, који важи за највећу Нушићеву енигму за редитеља.

Саставио сам глумачку репрезентацију Миша Жутић, Предраг Ејдус, Неда Арнерић, Горан Султановић, Данило Лазовић, Бранко Цвејић, Милан Михајловић, Радош Бајић, Рушица Сокић, Лане Гутовић и Тихомир Арсић. Вама, позоришним људима, не треба наводити поделу, сама имена буде у машти тачне Нушићеве карактере. Неуобичајено за телевизијску праксу имали смо праве позоришне пробе и неуобичајено за данашње време, глумци су били редовно присутни. Било нам је лепо док смо радили. Од узајамне хемије, као од квасца, комад је полако растао и на крају био спреман за рерну односно камере.

Не догађа се да на снимања долазе глумци који тог дана немају своје сцене. Моји репрезентативци су долазили повремено да уживају у својим колегама, а Тика је долазио сваки дан. Колико је данас људи на сцени који су тако одани и заљубљени у свој позив? Уметник Арсић је умео да се заљуби.

Тихомир Арсић Покојник (1990) Према тексту Бранислава Нушића, комедију је режирао Александар Мандић.

Почетком осамдесетих, написао сам једну кратку серију Супер мРАКет. То је био „бренд“ једне провинцијске продавнице у којој је газда био Чкаља а газдарица Оливера Марковић. Тика је био локални згубидан, мангуп и швалер, све му је то легло као рукавица на шаку. Ту смо се сјајно забављали и зближили а данас ме стално на сајтовима исправљају лектори који мисле да сам погрешио, па пишу наслов СуперМАРкет, онако како им њихова површна памет налаже. Дакле серија је била српски суперМРАК.

Онда су пришле деведесете и Титов мит је најзад почео да се топи. Наслушао сам се његових говора, мада је говорио је много мање него овај данашњи великаш, па ми је пало на памет да приредим збирку из те збрке за сцену. Испоставило се да постоје штампана Титова сабрана дела у више од двадестак томова, сабрана дела човека који није написао никад нешто дуже од оне две-три речи на маргинама партијских извештаја. Његово ремек дело је био потпис за који се, у облику значке чекало сатима у реду испред зграде Борбе после његове смрти. Уз помоћ младих сарадника, изабрао сам из тог опуса одломке и укомпоновао их у нешто као монолог. Монолог је разговор са собом, нека мука и недоумица која се оглашава, а код друга председника тога није било. Њему је све било јасно а ми смо били ту само да начуљимо уши.

Опет редитељска дилема, како ово представити. Јасно ми је било да се те глупости морају изговарати са Брехтовском дистанцом, никако уз јефтине имитације. Нисам видео бољег шмекера за ту дистанцу од Тике. На сцени је био црвени постамент и Титова биста. Тика је ходао по сцени и говорио током 80 минута, суочавао публику са оним у шта су веровали и чему су се дивили. Повременим је правио паузу у којима би гледао у публику, у бисту или просто у себе ходајући у тишини. Пуштао је слушаоце да понове у себи те невероватне глупости. Тикона енергија, концентрација и варијације лика су биле задивљујуће.

Највећи менаџер је тада био Рака Ђокић који нам је понудио да он организује све за нас. Почеле су да прште рекламе по телевизијама, оглашавао се датум премијере, а није се знало где се и када продају карте. Забринути, Тика и ја одемо код Раке који каже: „Не брини буразеру, ће буде објављено кад треба. Мора народ да навали, да полупа благајну!“ И стварно, благајна је била полупана, представа почела да се игра два пута дневно, десет дана у Београду а онда је кренула турнеја.   

Са Тиком је путовао као реализатор човек кога смо звали „Чупко“ за кога се то данас не би могло рећи али је Милован Здравковиц будући доктор и професор театрологије. Кажу да је представа играна 350 пута! Тика је добијао више пара него што се могло потрошити али би на крају од тога имали користи сви који би се затекли после представе око њега, а не он. Њему је то била мала цена за оно у чему је уживао.

Бог му је дао и лепоту и таленат, једино је био преслаб да савлада његову енергију и да поштује своје име. Тихомирова унутрашња сила није могла бити ни тиха ни мирна већ се стално изливала преко граница разума и реалности. Није се могло чути да каже “не могу“ и можда је зато трајао краће и другачије него што је требало. Али, ко зна, можда нам се смешка одозго и каже “Сада сам тих и миран јер сам живео. А ви?”

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 11. децембар 2021.

Visits: 23

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *