Истинита сцена која се понавља: Улази лекар у собу међу болеснике са тешко оболелим бубрезима који чекају пресађивање.

  • Докторе, када ће ти бубрези, има ли шансе?
  • Надамо се. Него, правим један извештај па ми реците, колико ваших рођака је потписало донорску картицу?
  • (жамор) Има… овај… онај…хоће… туц-муц…
  • Требају ми имена.

Мук. Крај сцене.

Већ годинама траје прилично видљива кампања која моли људе да завештају органе ради пресађивања. Успех је скоро никакав, не само због тога што пола Србије не разуме ту рогобатну реч „донор.“  Многи страхови, сви редом ирационални, спречавају људе да буду добровољни даваоци. Осам од десет породица који би могли да спасу другог, одбијају да дају сагласност. Они који раде на овој кампањи изабрали су паролу „Продужи живот“ уместо да у сваком споту разбијају те дубоке и бесмислене страхове. Они у клин, народ у плочу.  Све у свему, по пресађивању органа смо последњи у Европи. Док се то не промени, поумираће хиљаде људи на које ће се пре смрти потрошити много више пара него да су примили орган и наставили да живе.

Не знам око чега се наши посланици прегањају ових дана али ће се сви они лако заклети да је људски живот важнији од свега. Ипак ни њима ни надлежном министарству не пада на памет да хитно спрече свакодневна умирања оних којима има живота ако би се смилостивили да донесу закон који има само један члан: „Сви који се написмено не изјасне да не желе да буду даваоци органа, сматрају се добровољним даваоцима у случају смрти.“

Уместо да се угледамо на већину Европе и просто  препишемо комшијски, хрватски закон о прећутној сагласности, допушта се да дневно најмање троје људи, којима је било спаса, умре. Хрвати су постали европски прваци у пресађивању и понављам, све рачунице показују да ово не да не би донело нове трошкове, већ би напротив штедело здравствени динар.

Уместо тога, повремено се подигну велике акције прикупљања великих пара за слање неког детета у свет ради пресађивања органа. Али, чекајте мало:  чијег органа? Па од неког европског или америчког детета. То нико не помиње, подразумева се да они нису циције, као да они једва чекају да нам учине тај поклон.  У Титово време била је парола „Туђе нећемо, своје не дамо“ . Данас, у овој ствари, наша максима гласи: „Своје не дамо, туђе хоћемо.“

Замислимо да неко из иностранства дође овде на пресађивање и да му се угради, наше, домаће срце. Каква би то галама била! „Распродајемо своје органе! Докле смо стигли! Наши доктори су зликовци, продају срце за паре!“

Један од страхова се тиче скрнављења тела. Они који то добро знају кажу да се операција  обавља исто као да је давалац жив, тело се затвара и покојник одлази у ковчег као што било који оперисани пацијент иде кући.

Али добро, узмимо да тело треба цело да оде у земљу. И шта онда?  Ево шта о томе има да каже Шекспир кроз свог Хамлета. Пита Краљ Хамлета где је Полоније, а Хамлет каже:

ХАМЛЕТ: На вечери

КРАЉ: На вечери, где?

ХАМЛЕТ: Не тамо где он вечера, него тамо где њега вечерају. Некакав збор црва сад је баш на њему. Једино се црви хране царски. Ми хранимо све животиње да нахранимо себе; али себе хранимо за црве. Угојени краљ и мршав просјак само су два јела на истој трпези; то је крај.

Краљ се, попут заговорника целовитог тела, згража:

КРАЉ: Ах, ах…

Али Хамлет није завршио, па каже:

ХАМЛЕТ: Човек може пецати црвом што је јео неког краља  и јести рибу што је појела тог црва.

КРАЉ: Шта хоћете да кажете тим?

ХАМЛЕТ: Ништа друго сем то да краљ може проћи кроз црева једног просјака.

Није ли боље, драга сумњала, да бар неки наш део уместо црва, почасти неког коме ће то продужити живот. Ако вам се чини да то парчање тела није у складу са хришћанским учењем, варате се, скоро све религије, укључујући православну, подржавају пресађивање. И не заборавите да вам се може десити да делић бубрега свог драгог покојника малкице поједете кроз рибу, баш током овог божићњег поста.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Политикин културни додатак, Мера за меру
Субота 12. октобар 2013.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.