Istinita scena koja se ponavlja: Ulazi lekar u sobu među bolesnike sa teško obolelim bubrezima koji čekaju presađivanje.

  • Doktore, kada će ti bubrezi, ima li šanse?
  • Nadamo se. Nego, pravim jedan izveštaj pa mi recite, koliko vaših rođaka je potpisalo donorsku karticu?
  • (žamor) Ima… ovaj… onaj…hoće… tuc-muc…
  • Trebaju mi imena.

Muk. Kraj scene.

Već godinama traje prilično vidljiva kampanja koja moli ljude da zaveštaju organe radi presađivanja. Uspeh je skoro nikakav, ne samo zbog toga što pola Srbije ne razume tu rogobatnu reč „donor.“  Mnogi strahovi, svi redom iracionalni, sprečavaju ljude da budu dobrovoljni davaoci. Osam od deset porodica koji bi mogli da spasu drugog, odbijaju da daju saglasnost. Oni koji rade na ovoj kampanji izabrali su parolu „Produži život“ umesto da u svakom spotu razbijaju te duboke i besmislene strahove. Oni u klin, narod u ploču.  Sve u svemu, po presađivanju organa smo poslednji u Evropi. Dok se to ne promeni, poumiraće hiljade ljudi na koje će se pre smrti potrošiti mnogo više para nego da su primili organ i nastavili da žive.

Ne znam oko čega se naši poslanici preganjaju ovih dana ali će se svi oni lako zakleti da je ljudski život važniji od svega. Ipak ni njima ni nadležnom ministarstvu ne pada na pamet da hitno spreče svakodnevna umiranja onih kojima ima života ako bi se smilostivili da donesu zakon koji ima samo jedan član: „Svi koji se napismeno ne izjasne da ne žele da budu davaoci organa, smatraju se dobrovoljnim davaocima u slučaju smrti.“

Umesto da se ugledamo na većinu Evrope i prosto  prepišemo komšijski, hrvatski zakon o prećutnoj saglasnosti, dopušta se da dnevno najmanje troje ljudi, kojima je bilo spasa, umre. Hrvati su postali evropski prvaci u presađivanju i ponavljam, sve računice pokazuju da ovo ne da ne bi donelo nove troškove, već bi naprotiv štedelo zdravstveni dinar.

Umesto toga, povremeno se podignu velike akcije prikupljanja velikih para za slanje nekog deteta u svet radi presađivanja organa. Ali, čekajte malo:  čijeg organa? Pa od nekog evropskog ili američkog deteta. To niko ne pominje, podrazumeva se da oni nisu cicije, kao da oni jedva čekaju da nam učine taj poklon.  U Titovo vreme bila je parola „Tuđe nećemo, svoje ne damo“ . Danas, u ovoj stvari, naša maksima glasi: „Svoje ne damo, tuđe hoćemo.“

Zamislimo da neko iz inostranstva dođe ovde na presađivanje i da mu se ugradi, naše, domaće srce. Kakva bi to galama bila! „Rasprodajemo svoje organe! Dokle smo stigli! Naši doktori su zlikovci, prodaju srce za pare!“

Jedan od strahova se tiče skrnavljenja tela. Oni koji to dobro znaju kažu da se operacija  obavlja isto kao da je davalac živ, telo se zatvara i pokojnik odlazi u kovčeg kao što bilo koji operisani pacijent ide kući.

Ali dobro, uzmimo da telo treba celo da ode u zemlju. I šta onda?  Evo šta o tome ima da kaže Šekspir kroz svog Hamleta. Pita Kralj Hamleta gde je Polonije, a Hamlet kaže:

HAMLET: Na večeri

KRALJ: Na večeri, gde?

HAMLET: Ne tamo gde on večera, nego tamo gde njega večeraju. Nekakav zbor crva sad je baš na njemu. Jedino se crvi hrane carski. Mi hranimo sve životinje da nahranimo sebe; ali sebe hranimo za crve. Ugojeni kralj i mršav prosjak samo su dva jela na istoj trpezi; to je kraj.

Kralj se, poput zagovornika celovitog tela, zgraža:

KRALJ: Ah, ah…

Ali Hamlet nije završio, pa kaže:

HAMLET: Čovek može pecati crvom što je jeo nekog kralja  i jesti ribu što je pojela tog crva.

KRALJ: Šta hoćete da kažete tim?

HAMLET: Ništa drugo sem to da kralj može proći kroz creva jednog prosjaka.

Nije li bolje, draga sumnjala, da bar neki naš deo umesto crva, počasti nekog kome će to produžiti život. Ako vam se čini da to parčanje tela nije u skladu sa hrišćanskim učenjem, varate se, skoro sve religije, uključujući pravoslavnu, podržavaju presađivanje. I ne zaboravite da vam se može desiti da delić bubrega svog dragog pokojnika malkice pojedete kroz ribu, baš tokom ovog božićnjeg posta.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru
Subota 12. oktobar 2013.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.