Bio sam već zreo čovek kada sam video Mapete i zaljubio se u njih. Proveo sam mnogo sati i dana zajedno sa mojim sinom smejući se njihovim veselim prikazanjima. Zarazio sam ga, postali su i njegovi omiljeni junaci. Znali smo napamet mnoge dijaloge i unapred ih govorili, uživajući u tome što će baš to da sledi.     

Svi su bili čudesni, veseli i dragi ali meni je bio najdraži medvedić Fazi. Nesiguran, nevin, živahan, pomalo glup, dirljivo naivan, željan da se dopadne i bude voljen, podoban da ga gurnu u svaki ugursuzluk, pričljiv, saosećajan, spreman da se žrtvuje. On je bio naš kućni miljenik.

Prihvatam sve dijagnoze: “kompenzcija, identifikacija, projekcija, idealizacija selfa…” Fazi je postao i ostao moj dobri duh.

Onda sam jednog dana, u nekoj prodavnici igračaka video tkaninu koja je bila Fazi, ali bez one ruke koja ga pokreće, leš mog prijatelja. Bio sam zatečen i potresen. Kada gledam mrtvog čoveka, vidim (s)pokojnika, umirovljenika, nešto sasvim različito od tog jadnog Fazijevog ostatka. Zurio sam u medin svlak netremice, suočen pod zrele dane sa očiglednim: da je život ta nevidljiva ruka u nama  koja nas pokreće, ono što su Grci zvali  pneuma. Da smo bez nje obična krpa, a da sa njom možemo biti svašta, i dobro i zlo.

Prošle su godine do pre neki dan, kada sam video jedan kućni snimak iz Paraćina.

Na stolu je zaštitna maska za lice, sa gumenim krilcima naušnicama. Čuje se ženski glas koji kaže „Ovo je maska iz donacije Novaka Đokovića. E pa Novače, da vidiš šta mi radimo sa tvojom maskom!“

Pojavljuju se velike krojačke makaze ulaze u kadar i počinju seču tog neprijateljskog predmeta. U tišini se čuje tihi otpor maske, nešto kao „kvrck“ dok se tkanina cepa. Makaze napreduju, naiđu na previjene delove, tu se maska opire, ali ova smrtonosna ruka iza makaza je jača i sitnijim rezovima dovršava klanje.

„Trijumf volje“ na paraćinski način. Raspolućena maska je na stolu i zadovoljni glas dželatkinje kaže „E, tako!“ Ruka uzima polutke, poravna ih da se lepo vide delovi leša i zadovoljno završava „Evo ti, izvoli pa je ti nosi!“ U kadru stoje dve krpe koje su bile zaštita, poklon, podrška, a sada su jad. Sve to na mušemi ukrašenoj zjapećim velikim cvetovima, tačnom moždanom slikom gospođe domaćice.

Na ivici kadra se  vidi ruka deteta koja se uvija, dete bez glasa gleda komadanje poklona iz škole. Mama je održala očiglednu nastavu iz predmeta Mržnja. Pokazala je ona Noletu njegovog Boga! Da je i on bio tu, ne bi preživeo.

Zurio sam u taj kratki video nekoliko puta sa istim bolnim saosećenjem sa krpom koji sam imao gledajući Fazijevu kožu u prodavnici.  Kao da sam se pretvorio u to njeno dete. Nemoguće da ga prizor nije zaboleo. Da nije volelo tu masku ne bi je donelo kući. Šta će ostati u toj glavi posle ovog perverznog komadanja

I nije bilo dovoljno prikazati se detetu. Potrebno je sebe snimiti u tom činu „pravednog gneva“ i svima objaviti kako sa njom nema šale. Mama brine o mentalnom zdravlju svog čeda: „Kakav će biti svet te dece ako ga posmatraju ispod maski? Šteta je već ogromna, a posledice ćemo tek da vidimo.“ kaže za novine ova ekspertkinja.  Neće se niko igrati sa njenim detetom! Osim nje.

Možda đavo ipak postoji.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 12. decembar 2021.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.