У пролеће 1968. године био сам студент друге године режије на Академији за позориште, филм радио и телевизију у класи друга партизана и господина Радоша Новаковића, унука Стојана Новаковића. Имали смо два филмска теоријска предмета која су предавали врсни професори: Влада Петрић Историју филма и Душан Стојановић, познат као Дуца, Теорију филма. Нисам баш био заинтересован за теоријске филмске ствари, али није се могло одолети њиховом ентузијазму и знању.

У лепом тексту о Влади Петрићу, Горан Гоцић описује како је Петрић уз помоћ Милана Вукоса добио шансу да ради докторат у Москви. Нисам знао тај детаљ о Вукосу, скромном великану српске културе, који је задужио многе и пресудно унапредио токове српске културе. О њему у априлу излази књига у издању Библиотеке града Београда, сећања његових сарадника и пријатеља. О том – потом.

Гоцић пише и како је Петрић добио понуду да ради за Музеј модерне уметности у Њујорку и да  је 1969 отишао на то место. Шта је предходило одласку?

Десио се јун и наша мала Академија је поред Филозофског факултета била велика сила те побуне. Изнад кафане Коларац дежурали смо непрекидно, јуначили се, страховали, спавали, хранили се богато оним што је пристизало као поклон, заносили се, причали и стално имали госте. Не зна се да ли смо више уживали ми у њиховом присуству или они у нашој младости. Пошто је ствар трајала, имали смо акционе одборе који су се смењивали дневно и тако сам се задесио као водитељ једне вечери када се водила зајапурена расправа о слободама и нашим циљевима. Реч је узео Влада Петрић који је говорио да се морамо ослободити стега, мислити слободно, изборити се за слободну штампу без цензуре. Без тога нема уметности за коју се спремамо…и тако даље, „будимо реални захтевајмо немогуће“. Пријало нам је да слушамо ту музику за наше душе и Влада добија аплауз у препуној учионици.

Јавила се затим једна професорка која је запела да брани социјализам и комунизам, револуцију, наше самоуправне вредности и тако то. Нагласила је оштро, да се ми као свесне генерације морамо супротставити оваквим непријатељским идејама са Запада који трују омладину. Није ни завршила а Влада је устао и кренуо кући. Покушали смо да га задржимо, без успеха.

Сутрадан ујутро, направили смо студентску делегацију, Влада Милчин, ја, и неко кога се више не сећам, и пошли у Страхинића Бана, код Петрића кући. Отворила нам је Дара Чаленић, забринута, појавио се и узрујани Влада. Мени се чинило да су имали бесану ноћ али смо били ту да  га молимо да се врати. На све наше молбе и објашњења само је понављао „не“. И никада се више није појавио на Академији. Очигледна настава из предмета Интегритет човека.

Неколико година касније, час професора Стојановића из истог предмета. На општем састанку свих професора за време „либерала“  било је у току надметање у осудама „Пластичног Исуса“ и црног таласа. Јавио се и Дуца и бранио све што је нападнуто. У присуству другова и другарица из комитета, скочиле су колеге да га опомињу како то што говори није марксистички. Он устаје и мирно одговара: „Ко вам каже да сам ја марксиста?“ Тајац. Тешко је данас новим генерацијама дочарати то време, на том факултету и тим поводом. Тај степен храбрости, искакања из колотечине је био несхватљив.

Владу сам наставио да виђам повремено; у њујоршком музеју 1971, па на Харварду, па дведесетих опет у Њујорку док сам предавао на NYU, где је и одржао час мојим студентима о руском немом филму. Никад чули ни видели:  црно бели, руски, неми филм, али су после имали шта да кажу о тој „новотарији“. У овом веку сам долазио у госте код њега и Даре у Кембриџ (Масачусетс) и на крају Београд, уз све његове муке овдашње.

Умео је да слуша гледајући вас нетремице и скоро се никада није слагао. Увек би имао питање, алтернативу, инспирацију за саговорника. Занет, упућен, паметан, жив, никада чувар граница. Сачувао је детињасту способност за чуђење. Није увек то што каже било пријатно за чути, да је био толерантан – није. Умео је да се јако љути због незнања, политичких глупости и холивудског скрњављења узвишене идеје о уметничком, „чистом филму“.

И тако….лепо је било бити са њим.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 13март 2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.