Skrećem pažnju gospodinu Tasovcu: Bojana Andrić je najvažnija ličnost naše televizije. Ako današnju televiziju možemo smatrati za deo kulture onda je ona i jedno od najvećih imena naše kulture. I to će se tek videti – u budućnosti.
Znate je verovatno, po seriji Trezor, monumentalnom poduhvatu koji je počela sama, moglo bi se reći, protiv svih. Rešila je sačuva našu prošlost uprkos opštem srljanju u sadašnjost; prošlost koja se nikako bolje i tačnije ne može rekonstruisati nego kroz televizijsku svakodnevnicu. Ona nije arhivar niti istoričar, Bojana je ostala umetnik, osoba koja stvara novo od starog, dopunjava, uobličava, donosi red tamo gde je bio haos. Oformio se i krug „obožavalaca“ od kojih neki svakodnevno snimaju Trezor. Televizijski pravednici koji će nas spasiti od ponora zaborava.
Televizija Beograd, najpotpuniji, neporecivi svedok malih i velikih stvari tokom skoro cele polovine 20. veka nije pokazivala skoro nikakvu volju da svoju trenutnost sačuva, da neponovljivi život koji stalno beleži, ostavi za budućnost. Filmske trake su posle emitovanja najčešće tretirane kao nepotrebni višak, ukoliko na njima nije bilo druga Tita; slika je rasparivana od tonskih traka koje im pripadaju; često su rolne prosto bacane na đubre ili ostavljene da istrule. Magnetske trake na kojima se snimalo, brisane su redom, bez ikakvog obzira, kada bi zafalilo traka za partijske kongrese. Pisani podaci o emisijama su u najboljem slučaju požuteli u nekim nesređenim i prašnjavim gomilama papira. Tehnologije su se menjale i sa tim promenama nestajao je i ogroman deo tog blaga. Vladao je, i još uveliko vlada, nedostatak svesti o trenutku koji već sutra postaje važan, postaje neponovljiva slika naše istorije, naše zajedničko pamćenje.
Ali, nije samo očuvanje istorije ono zašto dugujemo zahvalnost Bojani. Mnogo više od toga, najveći deo onoga što ona spasava nosi jednu duhovnu, umetničku i emotivnu dimenziju koja preko tih materijala postaje opipljiva, živa i potresna. Ona to najbolje zna, čujem da joj na licu, dok nešto presnimava, ponekad kreću suze. Često zbog ljudi koje uopšte nije poznavala.
Ta mršava, mala ratnica, koja je život provela u Dramskoj redakciji, jedina je digla svoj privatni ustanak protiv zaborava. Mnogi od nas smo videli šta se događa, kakav kulturni genocid je u toku i ništa nismo preduzimali. Poneko je čuvao svoje stvari, ali jedino je ona bila spremna da uloži svoj život u ovu misiju.
Svi mi koji se bakćemo sa televizijama znamo koliko je teško ostvariti svoju ideju i odustajemo jer nam prepreke izgledaju ogromne a volja i snaga premala. Potrebna je enormna vera, neverovatna energija da neko nastavi da se bori i nešto postigne. Kao i u Srbiji uopšte.
Među nama koji šetamo po kulturnoj sceni, veoma malo je onih kojima kao Redakciji za istoriografiju RTS-a nije stalo do slave i nacionalne penzije, već samo do onoga što rade. I to kako rade! Nekoliko sjajnih saradnica koje je Bojana zarazila ljubavlju za rat protiv zaborava, ne znaju za radno vreme. Ako u radno vreme hodate po spratovima u Takovskoj, proći ćete pored niza spolja zaključanih vrata, a ako negde i mognete ući, videćete opremljenu kancelariju koja poput hotelske sobe nema privatne tragove. Oni koji tu povremeno gostuju, čije se titule i imena nalaze na vratima, uglavnom svraćaju kad čuju da će biti plata. Tu obitavaju nesrećni ljudi koji ne vole ni svoj posao, ni kuću u kojoj su, a čini mi se ni sebe. I onda na kraju hodnika, soba u ćošku bez sunca, a u kojoj je svetlo, jer se tu živi. Devet stolova, pokrivenih, papirima, beleškama, privatnim stvarčicama, zidovi iskićeni porukama, prekriveni kasetama i knjigama. Unutra, vedre, dobronamerne, živahne dame i damice bez mlade gospode, zaražene elanom. Neki eksponati u TV muzeju su prekriveni posteljinom koju su donele od kuće, sve sa izvezenim monogramom. Povremeno, muškarci bez posla dođu, vide koliko se tu radi i onda nestanu. Veni, vidi, beži.
Nije sve što prikazuje Trezor dobro. Pisci su bili bez para pa pisali koještarije, moje kolege reditelji bez televizijskog znanja-ošljarili, glumci šmirali, novinari lagali….ali da parafraziram Godara, sve što je igrano vremenom postane dokumentarno, a dokument počne da liči na predstavu.
Pčelinja vrednoća, mravlja upornost i strpljiva snaga slona su potrebni da bi se radilo to što oni rade. Neviđen trud te ekipe da svaku izgubljenu špicu kompletiraju, da svima koji su u nečem što prikazuju imali udela, jave termine, da svaki trag istraže i prazninu popune. Veruju da gledaoci nisu cifre, svaki poziv gledalaca se detaljno beleži i čuva, kontakt sa svakim se nastavlja. Trezor je samo vidljivi vrh koji viri iz okeana papira, skica, knjiga, traka i tehnike koju prikupljaju i čuvaju za nas i one koji će doći, za koje se jako bojim da im to sve neće značiti ništa.
Divim im se najviše zbog toga što ne kukaju i nikada ne odustaju. Čudo u Srbiji!
Hvala onima na RTS-u koji su bili dovoljno inteligentni da ovu „penzionerku“ puste da radi. Ona i njene zmajice čuvaju televiziju od nje same.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Mera za meru – Politikin kulturni dodatak
Subota 14. septembar 2013.

3 Comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.