Пре седам година шпанска влада је одлучила да повећа порез на културне и забавне догађаје са 8% на 21%.  Карте су поскупеле и све јавне приредбе нашле су се на мукама. Посета је опала за петину током прве године. „Станд-ап“ клуб ТЕAТРЕНЕУ у Барцелони, је склопио  партнерство са агенцијом „Сиранос МекКен“ која је инсталирала таблет на позадини сваког седишта, као у већим авионима. Камера је програмирана да препознаје изразе лица и да мери реакције гледаоца испред себе. Тај сигнал се шаље у компјутер који броји колико се пута та особа насмејала, и успут закључује колико је који комичар духовит и привлачан. Улазнице су укинуте, али су уведене излазнице чија је цена одређена тако што сваки смех кошта 30 центи. Уместо „колико пара-толико музике“ наплаћује се „колико смеха-толико пара“. Испред гледаоца, као на таксиметру се приказује збир, и тако до 24 евра; 80 смехова је бесплатно, а после можете да се смејете колико вам воља, кућа части. И шта је било са приходима?  Просечна цена излазнице порасла је за 6 евра у односу на претходне улазнице.

Али, како наплатити критичарима који као да су плаћени да се мргоде? Како наплатити изванредне комедије које гаје суптилан хумор, без намере да изазову ефектне каламбуре? Могу ли се овако наплаћивати сузе и уздаси у тешким комадима? Или пљескање рукама у ритму на рок концертима. Све то  може, питајте Сноудена.

Уметност је упућена гледаоцима, слушаоцима и читаоцима.  Пошто није бесплатна, језиком „креативних индустрија“ речено, упућена је потрошачима. Сви културни производи су у равни  са било којом робом. И више нису елите те које одлучују о вредностима, сада су то масе, муштерије. Ту праксу у уметност је увео Холивуд тестирањем својих скупих производа пре пуштања на тржиште. Филм се мења, све док тастери у рукама људских заморчића не покажу да су они задовољни. Ко још пита критичаре, сви су филмови најгледанији, негде неким венчићем награђени. Али, ко је аутор тог филма – производа?

Питање је времена када ће галерије у сваку слику и скулптуру да уграде сензор, (не знам како ће са „инсталатерима“ то да реше) да би скупили статистику о успеху код гледалаца. Колико дуго посетилац посматра, колико пажљво и како реагује при одласку. Па се на основу тога формира цена и разгласи другим галеријама вреди ли се трудити око тог уметника. Или мазала, како му се  посрећи.

Пиплметри (мерачи људи!) већ деценијама мере не само који ТВ програм се гледа и са каквим реакцијама, већ ко у породици гледа, а ко не. Ко дремка и шта га буди. Примењена је техника из супермаркета, где камере проверавају интерес за робу и бележе колико ко трепће, како дише, како се шире и скупљају зенице ока. Централа за мерење гледаности бележи и скретање главе од екрана и успутно ћаскање, а нарочито се упозорава продуцент када неко изађе или користи даљинац.

Музика је најдаље одмакла. Већ 1997 машина је боље имитирала Бахове композиције него професионални композитори. Низ програма прави музику по поруџбини, a la Шостакович, на пример. Упоредите његов лепи, чувени валцер бр.2 са овим – https://www.youtube.com/watch?v=03xMIcYiB80, или преслупшајте овај ораторијум из 2017 који је АIVA програм компоновао у част кнеза од Луксембурга – https://www.youtube.com/watch?v=H6Z2n7BhMPY.

Да ли ће књиге добити сензоре које ће да нам мере сузе, осмех, пулс и осећања која се виде у очима? То не би требало да буде нимало компликовано за портабилне електронске читаче, заправо, оваква мерења већ постоје. Не знам да ли мере изразе лица, али знам да шаљу у своју Амазонску електронску џунглу извештаје о томе колико се на којој страни задржавате, колико прескачете, шта подвлачите. И тако се зна шта ће се објавити и шта ће бити скројено баш за вас. Пошто нема праве критике, све су књиге најбоље, најновије, од најзначајнијег писца, награђене, изазвале огромну пажњу. Нису неопходни писци, критичари нити уредници. Вештачка интелигенција већ пише врло солидне саставе када је накљукате захтевима. И чита књиге хитро, без грешке па и саставља беспрекорне примедбе и похвале.   

Ја још увек листам папир међу корицама, надам се да он не чита мене. Као да испирам реке и тражим златне реченице које су већ увелико пресахнуле, све ређе сам обрадован.

Компјутерски програми Феранте нису успешни алхемичари.

Редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политика, субота 14. новембар 2020.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *