Šta je zajedničko za Ivu Andrića, Lazu Kostića, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog, Momčila Nastasijevića, Desanku Maksimović, Njegoša, Miroslava Krležu, Radeta Drainca, Branka Ćopića, Rastka Petrovića, Milana Rakića, Ljubu Simovića, Vaska Popu, Isidoru Sekulić, Jovana Dučića, Simu Matavulja i Milutina Bojića?

Uz samo još nekoliko imena, najveći pisci ovog jezika. I još?

Nisu imali dece. Kako to objasniti? Ne znam. Ne volim tekstove sa mnogo znakova pitanja a ovaj je baš takav.

Šta ih je sprečilo da imaju decu?  Neki nisu bili ženjeni, Isidora nije bila udata, ali nije to neka velika prepreka za žarku želju. Oni koji su bili oženjeni, ili udata Desanka, možda nisu mogli imati dece. Možda, ali teško da to može objasniti tako masovnu infantilnost na ovom uzorku koji ima zajedničko samo to da piše velika dela. Vrlo često baš o suprotnom polu.

Svi volimo da zamišljamo kako su najveći umovi i odlični ljudi. Tako i ja, mada znam nekoliko izvanrednih umetnika koji su istovremeno ne manji gadovi. Dakle, nije isključeno da razlog može biti sebičnost, samoživost, narcizam. Ima nešto u tome: kmečanje bebe, briga za potomstvo ometa fokusiranje, umanjuje veliku mentalnu energiju koja je potrebna za veliku umetnost. Umesto radosti roditeljstva bira se uživanje u slovima. A opet, ne mogu da zamislim ni jednog pisca, pogotovo nekog od ovih velikana, koji bi, doveden pred užasni izbor, umesto svoje knjige žrtvovao svoje dete.

Nekim ljudima roditeljstvo izgleda i kao prevelik rizik, odgovornost i obaveza za koju nisu dorasli, u modernim vremenima naročito. Ako to prevlada, kraj nam je na vidiku.

Možda odgovor može da pruži Frojd i njegova teorija o sublimaciji erotskog nagona u umetničku inspiraciju i formu? Ne izgleda mi previše uverljivo, padaju mi na pamet nebrojeni veliki umetnici-erotomani, da preskočimo naše, navedimo Pikasa recimo. Naprotiv, eros i to razuzdani i aktivni eros u vatri je stvarao izvanredna dela. Ukratko, ne marim mnogo za ovakva objašnjenja.

Ili da budemo moderni: možda je u pitanju prikrivena sklonost ka istom polu? Ma hajte molim vas! Mada ne sumnjam da psihoanalitička akrobatika može da ustvrdi svakakve besmislice.

Oni su kao ona palma koje decenijama lista, a onda pusti cvet, i to joj je kraj – uvene. Cvet stoji neko vreme, razni bumbari mogu da se nahrane, prolaznici da uživaju i onda sve polako tone u zaborav. „Sve je prolazno“  ponavlja Andrić u beskrajnim varijacijama.

Svi su oni grane jednog ljudskog i nacionalnog stabla koje se granalo veoma bujno, desetinama dece. Naši najbolji duhovi kao da dele neki samoubilački instinkt, stavljaju jednu metafizičku tačku na kraj svog postojanja. Možda time odražavaju i duboki poriv naroda koji lagano nestaje. Stresem se od ovakvog objašnjenja.

Ja nemam odgovor na preteško pitanje o smislu života. Ipak, jedan od odgovora mi ne izgleda besmislen, onaj koji tvrdi da je vrhunska misija nas, uspravnih dvonožaca na zemlji, da produžimo vrstu.

Jedan od velikana sa liste mi je u trenutku milosti, ne bez sete, rekao da su ta dela koja je napisao u stvari njegova deca. Ništa originalno, ali ljudski važno, dirljivo, bilo je čak nekako potresno.

Laza peva Lenki elegično: „A deca naša pesme su moje / tih sastanaka večiti trag…“ Mada mi izgleda da bi te pesme rado zamenio za jednu noć sa stvarnom Lenkom. Inače ne bi bilo melanholije u ovom stihu.

“Ja te volim/ Ja te obožavam/ Ja bi s’tobom/ da se razmnožavam” peva jedan veselko na internetu, moj čovek.

Imam sina. Nikad od mene neće biti Crnjanski.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru
Subota 14. decembar 2013.

One Comment

  1. Malo banalan i patetičan tekst. Tek zagrebano po površini. I kojekude…
    Stvaranje i Stvaralaštvo… Niti je svaki roditelj – Stvaralac, većina ih je manje-više destruktivna i konfuzna, apatična i naviknuta na stereotipe, niti je svaki Umetnik bez dece – upitan zbog te činjenice.
    Moguće je, verujem, i jamčim svojim životom, stvarati i decu i umetnost…
    Ja sam i sa jedne i sa druge strane ograde. Imam ćeru i sina, u svojoj sam umetnosti, koja nije slavna, ali je moja, kao i moja deca…
    Univerzalija je to – Deca, Umetnost… Život sam. I Biće.
    Dopišite još nešto, gospodine Mandiću…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *