Данас у сјају сећања не изгледа да је Ђинђић умео да буде утучен, али баш је тако било на повременим састанцима, када је слушао резултате агенција за јавно мњење док извештавају о малим процентима грађана који га подржавају. Онда је смислио да нешто уради, да направи акцију „Србија на добром путу,“  да се приближи људима, пружи им прилику да га непосредно чују и питају, и да пита он њих. Планирали смо да обилази српске градове, да поведе увек неколико министара који би током дана посетили све оно што се тиче њихових ресора и да предвече у локалном дому културе седну испред публике и разговарају. Није било никаквих ограничења, свако је могао ући, могли су питати шта год хоће, разговори су  трајали обично око 2 сата и некако се завршавали спонтано, сусрет је природно ишао крају. Сваки пут је у Београд носио нарамак папира који би му људи дали о својим мукама са државом.

Зоран Ђинђић
(Фото: Профимедиа)

Предложио сам му да водимо мала репортажна кола са собом и преносимо те сусрете на локалним телевизијама. Накнадно смо слушали да су ти програми били веома гледани. Зоран је био бриљантан, покушавао је пре свега да мотивише људе, да се покрену, да преузму иницијативу, обећавао је савезништво његове владе и њега лично у тим напорима. На крају разговора скупљали су се гроздови људи око њега и министара, неки са сузама у очима. Изгледало нам је да се емоције мењају, да успевамо, све до следећег сусрета са агенцијама за јавно мњење. Резултати су били опет, и опет, веома скромни.

Снимио сам скоро 40 сати тог материјала и на годишњицу смрти направио документарац „Ако Србија стане“ вечити споменик Ђинђићу. Једну од ствари рашта ми се вредело родити. Највећи део изјава које се поводом Ђинђића цитирају, заправо су делови тог рада снимљени у Шапцу, Ужицу, Вршцу, Смедереву, Суботици…Сви сусрети су се одвијали у домовима културе осим…

Нови Пазар. Стиже техничка екипа тамо око подне, хоће да монтирају опрему, али директор дома културе не дозвољава. Помиње неке паре, шта ли, трају покушаји да се шеф смилостиви, али на крају он не допушта да се сусрет са грађанима догоди у тој „његовој“ сали. Онда се импровизује, доносе се неки столови и столице испред дома да се сместе гости, намешта се озвучење и предвече сусрет отвара Зоран који каже „Није како је предвиђено, али можда је и боље овако, здравије, на чистом смо ваздуху и  јефтиније је.“ Тако је снимљена између осталог и та култна изјава „видећемо се у будућности.“ Као одговор на злоћудно питање.

Дакле, поглавица локалног дома културе могао је да спречи председника владе и неколико министара да уђу у салу. Бљутаво ми је да правим очигледна поређења, знате на шта мислим.

Минули су и ови избори. Никоме није помогло цитирање Ђинђића, напротив. На све стране паметни коментатори знају шта би Зоран другачије урадио и зашто му ови данас нису равни. Па би онда, као, све било другачије.

Не би било другачије! Једино што би било другачије је то што би тај сјајан човек, Зоран Ђинђић био жив. Овако, не може никога да клепи по зубима док му певају славопојке. Он нам је добар само кад је мртав.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Недељник, четвртак 15. март 2018.

Similar Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *