У гомилама разних обележавања, тешко је наћи тако бедан, глуп и досадан,  аматерски рад који су француски церемонијал мајстори демонстрирали у недељу. Не знам за пример да је крупнији догађај горе уприличен. Очигледно је да је “дух” те приредбе осмислио француски “мудри” политички ум. Слаб је то алиби за тако невероватну глупост без трунке шарма, привлачности или зрачења, коју смо гледали из блокираног, згрченог Париза. Кад политика узме такву ствар у своје руке, ништа се осим мртворођенчета и не може појавити, али када томе онолико допринесе и француска државна телевизија, деси се чудо срамоте за Француску. Бескрајни непокретни тотали, бесмислено млатарање камерама и плановима, потпуно одсуство жеље да се прикаже догађај, онолика фокусираност на нарцисоидног суперстара Макрона, оперисаног од трунке шарма. Његов безобразно дуг, патетичан и очајно баналан говор није се могао издржати. Кад боље размислим, после свега, баш ми је и мило.

Не бих трошио лаптоп  ради француза (нека се својом бруком они баве), да наша државна телевизија није овој којештарији додала једну потпуно оригиналну и завидну димензију – фалсификат директног преноса.  Од почетка слике из Париза појављивао се у кадровима Тачи, мувао се међу главоњама и онако глават био баш видљив. Онда су гости сели, па је тај поглавица постао још видљивији, а нашег главара нигде. У неко доба, тек у 46. минуту преноса, камера швенкује 3-4 секунде по статистима од гостију.  Међу њима ето га И наш јунак што је тамо бранио српско достојанство до последње капи понижења. Онда почне тај блентави говор, нашег шефа опет нема, а Тачи искаче почесто. “Е  не може то тако”, рече нека јако паметна глава у Србији, умеша се у режију и нареди да има да се види Вучић, нек гледају како ће!  Лако ће: узећемо лепо тај кадар где се газда види, па ћемо га на своју руку убацивати у пренос повремено, бар да изједначимо са партнером из Брисела. Али онда имају нову муку: тај кадар је кратак и покретан, не види се Он довољно добро и дуго. И за то има лека: замрзни кадар, направи фотографију, па то убацуј! Наредба – извршење. И тако три пута, свака три минута од педесет осмог. Иде очајни пренос, па трас: смрзнута слика,  очигледно смуљана због покрета камере.  Ко те пита, ко да народ зна шта је фриз и квалитет слике. Види се наш Вучић, то се једино рачуна.

Овај изум отвара неслућене креативне могућности у жанру живе телевизије. На пример, ако преузимамо пренос утакмице из света у којој Звезда губи са 6-1, можемо лепо да поштедимо нацију и поред голова које су дали противници, приказујемо тај један наш колико треба и тако дођемо до победе, на пример 9-6 за нас.

Не знам ко је наредбодавац, али некако верујем да је из куће. Њихов страх од Шефа је постао рефлекс. Толики минути теку а нема Газде! Шта ће им рећи када се врати, бог те?!

Постоји у Паризу градски музеј који има колекцију посвећену ретушираној историји на фотографијама из разних тоталитарних режима. Оно – како ко падне у немилост, нестане са слика. Ретушери брзоплети, па понегде нема човека а на слици остале ципеле или шешир али, ко сме да пита, важно је да га нема. Наш случај је оригиналан, важно је да га има! Ако га нема, ретушери мало умуљали и умртвили слику – и ето га.  Ко те пита.

Какав оригиналан прилог париском музеју, у новој категорији: ретуширање живе телевизије.

Александар Мандић

Телевизијски и филмски редитељ

Време | БР 1454 | – Лични став

Четвртак 15. новембар 2018.

Similar Posts

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *