Ima i gorih od naših poslanika: to su analitičari. Taj parazit klija u tankim novinarskim imenicima, živi od novinarske krmeljivosti i raste na uredničkoj lenjosti.

Svega nekoliko njih ume na pismen način da kaže nešto što nije očigledno, a gomile ostalih mrče papir na uštrb naših šuma.

Ne tiče me se to previše, ali to što je napisao Aleksandar Radić u prošlom broju NIN-a spada u moju struku jer ilustruje čuvenu izreku Oskara Vajlda da život imitira umetnost.

Balkanski špijun u jednom trenutku kaže svom prebijenom robu onu čuvenu repliku koja otprilike glasi: „Ajde da se dogovorimo, ljudi smo. Ja ću tebi da oprostim što sam te tukao, a ti lepo priznaj sa kim si održavao veze”.

Analitičar Radić kaže: „Mislim da bi NATO prijemom Srbije u svoje članstvo želeo da zatvori ovaj region kao problem. Uveren sam da zbog toga postoji spremnost da se ćutke pređe preko nekih problema u prošlosti, da se zaboravi i 1999. i 1995. i da se Srbija prihvati kao deo sistema. Ali, za to mora da postoji volja i sa naše strane, to moramo da definišemo u dokumentima, naši predstavnici moraju javno o tome da govore, da se zalažu za takav pristup. Mi se ponašamo kao da će NATO da traži, da moli.”

Stvarno, ne ponašamo se lepo. Šta će NATO misliti o nama? Taj duševni NATO će da se napne i ćutke (ej bre: ćutke!) pređe preko toga šta nam je uradio i čak će nas možda i prihvatiti. Ali, to neće ići tek tako, mi moramo da se zalažemo i zapnemo, neće valjda NATO da moli!

Toliko mašte nema Kovačevićev junak; ni on se nije setio da savetuje žrtvi da treba da moli za oproštaj što je tučen. Život u našoj jadnoj Srbiji ne samo da imitira umetničku fantastiku već je uveliko nadilazi.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

NIN, br.3042, reagovanja, 16. 4. 2009.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.