Мени је драго што сам у мају, у тексту Нова историја, у Политици покренуо тему ревизије историје поводом Великог рата. Али, врло сам несрећан, па и бесан што поента тог текста, позив историчарима пре свега, да се боре против онога што нам се спрема, није уродио плодом. Уместо подизања устанка на међународној сцени у одбрану истине о улози и слави Србије почетком 20. века, у току је опште аутистичко брбљање како смо ми у праву. Господа компетентни причају нама и себи самима оно што се овде учи у школама и што људи добро знају. Обраћају се Србији уместо онима широм света који су већ увелико утврдили нову верзију почетка Великог рата.

У свим западним земљама, на најгласнијим и најутицајнијим медијима постављени су терени на којима наступају њихове репрезентације а нашег тима нема. Закуцавају кошеве колико хоће и како хоће, наш кош не брани нико. На француском, немачком, босанском, енглеском, холандском…на свим својим језицима. На нашој страни семафора је увек нула. Како се наша елита организовала? Исто тако, и ми смо поставили такав терен и убацујемо поене противнику који уопште није овде, не мари за ту утакмицу, али постоји. Обрачунава се наша елита са замишљеним противником и има илузију да нешто ради. Сви помињу књигу Месечари која је била повод мом јављању, али по оном што говоре, видим да је за разлику од мене, нису прочитали. Пуне су нам новине и телевизије таквих бораца, често надмених над књигом која није попут Малколмове обичан памфлет, већ је велики, интелигентан, озбиљан и утицајан научни рад.  Наши историчари се понашају према томе као да им је испод нивоа да се супротставе, да играју против светских тимова. А ти светски тимови чак и не знају за наше жалосно играње.

Први светски рат- мајор Драгутин Гавриловић

Господо академици, историчари, професори, службеници разних друштвених института, знате ли ви језике? Зашто не шаљете своје одговоре онима који хоће да нас офарбају у црно? Имате аргумената на претек, плаћени сте да их гласно говорите а имате и неписани, патриотски налог да се борите у овој ствари. Од целог двадесетог века који смо упропастили, било нам је остало још једино то, слава из Првог рата, а сада ће и то да постане пепео.

Кажу: САНУ организује међународни скуп догодине. Догодине, када ће све већ бити готово. Да је сваки онај ко овде живи од историје подигао глас код бар двадесет својих страних колега и пријатеља, било би то неколико хиљада, ако не савезника, оно бар обавештених професионалних имена које знају о чему се ради. Да и не помињем остале који имају везе са светом. За мојих двадесет спреман сам да положим рачун.

И председник видим, обећава да ће се у овој ствари одбранити част Србије. Како председниче? Сигурно се нећемо одбранити  тиме што ће се овде организовати одбори, прославе, представе и серије о тим догађајима. Тај меч може да се добије једино на страним теренима, у тамошњим књигама, новинама, телевизијама, институтима и катедрама. Ми јесмо мали, али нису ни Јевреји много већи. Како се проводе они који покушавају да мењају историју њихових страдања?  Или просто, угледајмо се на наше спортисте.

А влада? Где су публикације о стогодишњици коју добија свако ко дође? Да ли је у сваком разговору обавезан део протест или „изражавање забринутости“ због зле намере према нама? Свака изјава у иностранству треба да садржи део о овој муци. Зашто министарство иностраних послова није послало свим својим посланствима ургентни и приоритетни задатак да се овим бави? То је важније од економије. Много је боље је да нам пропадне углед код страних банака него код обичних људи по свету. Офанзива господо политичари, то је једино што сада може да помогне. Одмах оснујте канцеларију са преводиоцима, нека прате шта се догађа и налаже нашим стручним људима да одговарају, на српском, јер им је тако очигледно лакше. Преводите,  шаљите те одговоре, одмах, упорно, стално, шаљите…То ништа не кошта.

Гледају нас милион мртвих сународника из Првог рата и милиони наше деце која ће се тек родити.

Нека ми се не замери што ћу поновити завршетак мог првог текста:

Шта ми уопште радимо уочи ове стогодишњице? Уочи обележавања године у којој смо досегли своју највећу славу, платили ужасну цену и изашли на европску сцену.

Слушамо Аиду у Виминацијуму.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Политика, Погледи са стране
Уторак 17. септембар 2013.

One Comment

  1. Dobro ste rekli, u Vašim rečima je verovatna naša istina…
    U selu Brežđe, u školskom dvorištu, još zemlja izbacuje kosti ratnika iz Prvog svetskog rata, koji su tu, u zgradi škole dovoženi ranjeni i bolesni od zaraznih bolesti i tu umirali… Dva su mala spomen obeležja za dva srpska momka koji su stradali u istom ratu… može se zapaliti sveća ispod njihovih sličica, sličica koje je rodbina postavila u spomen kućici na seoskom trgu… Moj deda po majci, izgubio je oko u borbama… Mogu još da nabrajam, ovo mi je prvo palo na pamet… Ako budemo očekivali od naših političara i (pojedinih) akademika, pa i istoričara, da nas zastupaju pred svetom, pitanje je… rekoste – autizam… da… no, svako od nas, običnih građana, može da da svoj doprinos svetloj uspomeni naših stradalnika, a to je: neka svako naoštri plajvaz i neka piše – u belom svetu imamo rođake, prijatelje… pišimo, naša dijaspora, naši sagovornici, čuće nas, čitaće naša pisma… glas će ići dalje… Naš narod i naša vojska, išli su zajedno, borili se i stradali, nisu čekali da ih brane političari i neki školovani ljudi… jer, muka Boga ne moli, a uz muku beše još puno dobrih razloga za žrtvu i preživljavanje….
    U selu Markova Crkva, u seoskoj crkvici, pre dve godine, brojala sam imena stradalnika naših iz tog strašnog rata, imena utisnuta na zidovima u crkvi… svako ime i prezime prošaptala, i, tako, nakon 400 ljudi iz nekoliko sela u kolubarskom kraju, čija sam imena pratila, odustala sam… ostalo ih je još, a mene, neki jad uhvatio, neki umor, tuga… ostalo mi je kao zavet da sledeći put, kad dođem, nastavim da šapućem nepročitana imena…
    Lepo ste ovo sročili, gospodine Mandiću. Iz Vaših usta u Božije uši. Pa ko veruje il’ ne veruje…

Оставите одговор на slavcek wolf Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *