Кажу да они не могу да реше проблем хулигана већ траже да то реши држава

Заиста не волим да поново пишем о фудбалу, као да ме се то нешто тиче. Али, ипак: тиче ме се, то лудило уз помоћ државе се наставља, без обзира наопште мишљење о том „бизнису”. Не могу да верујем да нико не реагује на оно што је пре неки дан објављено: држава помаже фудбалски савез са 40.000.000. динара. На истом месту се хвали председник савеза за ноголоптање како никад нису боље стајали, имају приход од 2.500.000 евра, буџет им је 17-18 милиона евра. Баш тако каже, ту је негде, милион горе-доле, дођешми–дођем ти. Отварају центар у Пазови све са базеном. Госпођа министарка ипак прилаже на ту беду још наших 40.000.000 динара, да им се нађе.

Сваки корисник сиротињских кухиња у Србији могао би од тог министаркиног бакшиша да се храни најмање 20 дана.

Али није то главна ствар. Председник лопташког савеза се плаши да ће нас искључити из европских такмичења, нисмо ни свесни те опасности, каже. Стварно, велика опасност по државу, друштво, ред и поредак, по наше животе уопште. Каже да они не могу да реше проблем хулигана већ тражи да то реши држава. Каже (небеса!) да не смемо да забијамо главу у песак! Испашће да смо сви ми криви, једино они су жртве. Нисмо добро васпитали децу, нека врста психоанализе можда треба да се примени, те хулигане није волела мама кад су били бебе.

Али, ко је створио тај проблем? Наравно клубови. Ко треба да га решава? „Надлежни органи”.

Уопште, јежим се од те синтагме. Кога год ухвате са прстима у меду он призива надлежне органе, јер тај није надлежан да се изјашњава. И лепо се види олакшање, скоро перверзно сладострашће док то изговарају, знајући да од тога нема ништа. Када би сви надлежни органи Европе радили овде не би стигли да заврше све оно што им домаћа невинашца тако љупко препуштају. Ако у Србији хоћете да нешто забашурите, препустите ствар надлежним органима. Овде нико није надлежан за себе.

И опет вам кажем, почнимо од некуд: забраните тај циркус који се зове професионални фудбал.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Погледи, субота 19. март 2011.

3 Comments

  1. Huligani ne postoje.Postoje samo zasticeni mamini i tatini sinovi,koji bi da se igraju,gangstera. Kada neki od njih ipak zaglavi u corku,onda se glupavim grafitima, tipa “Pravda za …”, isara grad a istovremeno se prave nebulozni dogovori o nenapadanju. Mnoge generacije mladih u Srbiji,na grozan nacin su izmanipulisane. Cini se da je ovoj mladosti ipak najteze.Neko ih uporno laze i zamajava da se na tribinama ili ulici moze nesto promeniti. S ulicnom politikom je zauvek u Srbiji okoncano.To je fakat koji se mnogima ne svidja,ali to je tako. Sta im je preostalo.Da uce,da se bave sportom,da dobro slusaju a da manje urlicu…Naravno tu se postavlja pitanje svih pitanje,da li mladi ljudi u Srbiji imaju uslove,za svoj socijalni i kulturni razvitak ?Ja smatram da vecina nema i da ce se ta vecina brze nego sto se ocekuje uvecavati. To je nasa realnost koja se nece preko noci menjati jer u toku je jos jedna socijalna revolucija…

  2. ”Ако у Србији хоћете да нешто забашурите, препустите ствар надлежним органима. Овде нико није надлежан за себе.” U Srbiji Ustavni sud nije nadlezan za krsenje Ustavnih prava. Ministarstvo (ne)pravde nije nadlezno za meritorni rad (nazovi) sudstva. Ombudsman nije nadlezan za sudstvo a sudstvo nije nadlezno za flagrantno krsenje ljudskih prava. I tako u krug. Treba li jos?

  3. Одличан текст са конструктивним предлогом. Међутим, бојим се да од укидања тог циркуса нема ништа јер данас је више него икада потребно хлеба и игара.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *