Мрзим не. Тај агресивни одбојни тон речи, одсечно е често праћено љутњом и тријумфалним задовољством што смо некога одбацили. Научили га памети. Показали надмоћ. Увек и мало мржње уз то. „Тријумф воље.“

Кажу аналитичари да је та реч важна у одрастању; деца око четврте године тако себи доказују да су нешто, да постоје. Негирају све, баш као и толики међу нама који нису успели да прерасту то доба. Не је господар на нашим шалтерима. Можда нам је и држава још увек у том добу, раног детињства, иначе би ваљда била мало љубазнија према нама.

Наизглед, обе речи су равноправне, али то није тако.  Да је анђеоска, небеска реч. Топлина тог а се шири међу људима као кругови у води после баченог камена. Позитивно, то лепо струјање хармонизује нас изнутра, прави нас здравијим и бољим.

Постоји књига са саветом у наслову : Не говори да, кад треба да кажеш не. Познајем оне којима је такав савет користан али, када не бих био лењ, написао бих књигу: „Не говори не када треба да кажеш да.“ Око себе чешће чујем одречан одговор и када за то нема никаквог разлога. Једини разлог да се онај иза шалтера тако одречно испрси јесте ирационални осећај моћи. Иза тога вири слабост и страх да ће да бити протумачено као немоћ, да ће онај испред преузети власт, да ће власник печата бити препуштен туђој вољи.

Изванредни Владимир Дворниковић о негативцима у култури каже: „ То су они бројни безбојни и јалови професори, филозофи, књижевници, уметници који заправо никада ништа вредно нису направили и зато им је главни циљ да ометају и уништавају истинске ствараоце…Свака епоха има своје светле и позитивне ликове. Иза њих и око њих мота се неки црни мутеж; то је многобројна раса негативаца. Они представљају инерцију, отпор материје. Сметају, боду, вуку доље …”

Тим поводом Жарко Требјешанин пише: „Стваралац је појединац, личност, а негативац је безлично ништа, припадник оног великог крда нестваралачких, стерилних али често друштвено утицајних људи. Неспособни, неталентовани, празни и јалови они страсно мрзе све што је плодно и стваралачко. Њихова стратегија уздизања опробана је и крајње проста: “Учини другог мањим да ти будеш већим”. Услед осећања дубоке инфериорности, нагонски препознавајући у аутентичном таленту свог најључег непријатеља, да би компензирали своје несвесно осећање неплодности и неспособности, са подмуклом мржњом вођени, настоје свим силама да униште талентоване и продуктивне појединце.

Без обзира што су ови негативци сами по себи ништавни и безначајни, они представљају друштвену и културну опасност као штеточине које угрожавају раст и развој свега што је плодно и вредно. Они постају опасни у хаотичним и мутним временима када завладају медиокритети и наметну ниске стандарде у јавном, научном и културном животу.“

Нема језика на коме негација звучи лепше од потврде: Ја против неин; љупко оуи према оштром пеу; кинеско шда против грубог бу, или мени омиљено јапанско хаи насупрот неси. Нешто дубоко и насмешено у нама навија за прихватање и потврду.

Потврда долази из срца, емотивно је супериорна и онда када НЕ изгледа обавезно. Уосталом, за кога навијате: за дипломату коме да значи можда или чак не, или за жене код којих не често значи да или бар можда.

Хвала Богу, да има и тих нежних женских не, који на крају буду да. Колико би нас на свету било мање да тога нема.

Александар Мандићтелевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 19. мај 2012.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *