Mrzim ne. Taj agresivni odbojni ton reči, odsečno e često praćeno ljutnjom i trijumfalnim zadovoljstvom što smo nekoga odbacili. Naučili ga pameti. Pokazali nadmoć. Uvek i malo mržnje uz to. „Trijumf volje.“

Kažu analitičari da je ta reč važna u odrastanju; deca oko četvrte godine tako sebi dokazuju da su nešto, da postoje. Negiraju sve, baš kao i toliki među nama koji nisu uspeli da prerastu to doba. Ne je gospodar na našim šalterima. Možda nam je i država još uvek u tom dobu, ranog detinjstva, inače bi valjda bila malo ljubaznija prema nama.

Naizgled, obe reči su ravnopravne, ali to nije tako.  Da je anđeoska, nebeska reč. Toplina tog a se širi među ljudima kao krugovi u vodi posle bačenog kamena. Pozitivno, to lepo strujanje harmonizuje nas iznutra, pravi nas zdravijim i boljim.

Postoji knjiga sa savetom u naslovu : Ne govori da, kad treba da kažeš ne. Poznajem one kojima je takav savet koristan ali, kada ne bih bio lenj, napisao bih knjigu: „Ne govori ne kada treba da kažeš da.“ Oko sebe češće čujem odrečan odgovor i kada za to nema nikakvog razloga. Jedini razlog da se onaj iza šaltera tako odrečno isprsi jeste iracionalni osećaj moći. Iza toga viri slabost i strah da će da biti protumačeno kao nemoć, da će onaj ispred preuzeti vlast, da će vlasnik pečata biti prepušten tuđoj volji.

Izvanredni Vladimir Dvorniković o negativcima u kulturi kaže: „ To su oni brojni bezbojni i jalovi profesori, filozofi, književnici, umetnici koji zapravo nikada ništa vredno nisu napravili i zato im je glavni cilj da ometaju i uništavaju istinske stvaraoce…Svaka epoha ima svoje svetle i pozitivne likove. Iza njih i oko njih mota se neki crni mutež; to je mnogobrojna rasa negativaca. Oni predstavljaju inerciju, otpor materije. Smetaju, bodu, vuku dolje …”

Tim povodom Žarko Trebješanin piše: „Stvaralac je pojedinac, ličnost, a negativac je bezlično ništa, pripadnik onog velikog krda nestvaralačkih, sterilnih ali često društveno uticajnih ljudi. Nesposobni, netalentovani, prazni i jalovi oni strasno mrze sve što je plodno i stvaralačko. Njihova strategija uzdizanja oprobana je i krajnje prosta: “Učini drugog manjim da ti budeš većim”. Usled osećanja duboke inferiornosti, nagonski prepoznavajući u autentičnom talentu svog najljučeg neprijatelja, da bi kompenzirali svoje nesvesno osećanje neplodnosti i nesposobnosti, sa podmuklom mržnjom vođeni, nastoje svim silama da unište talentovane i produktivne pojedince.

Bez obzira što su ovi negativci sami po sebi ništavni i beznačajni, oni predstavljaju društvenu i kulturnu opasnost kao štetočine koje ugrožavaju rast i razvoj svega što je plodno i vredno. Oni postaju opasni u haotičnim i mutnim vremenima kada zavladaju mediokriteti i nametnu niske standarde u javnom, naučnom i kulturnom životu.“

Nema jezika na kome negacija zvuči lepše od potvrde: Ja protiv nein; ljupko oui prema oštrom peu; kinesko šda protiv grubog bu, ili meni omiljeno japansko hai nasuprot nesi. Nešto duboko i nasmešeno u nama navija za prihvatanje i potvrdu.

Potvrda dolazi iz srca, emotivno je superiorna i onda kada NE izgleda obavezno. Uostalom, za koga navijate: za diplomatu kome da znači možda ili čak ne, ili za žene kod kojih ne često znači da ili bar možda.

Hvala Bogu, da ima i tih nežnih ženskih ne, koji na kraju budu da. Koliko bi nas na svetu bilo manje da toga nema.

Aleksandar Mandićtelevizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 19. maj 2012.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *