Ако не рачунамо уметнике, Милан Вукос је најважније име у историји српске културе друге половине двадесетог века, па и до данас. О томе непобитно сведочи књига Споменар – Милан Вукос, коју је управо објавила Библиотека града Београда. Од уредника Студента до пензије у РТБ-у, постао је Бранко Пешић српске културе.

Ни у овој књизи, коју чини 41 сећање његових пријатеља и сарадника, нећете наћи све његове заслуге, али ћете наћи оно због чега су га људи волели. Имао је, мало је рећи наклоност; имао је љубав за сваки таленат. То је било тако изузетно, код његових партијских другова заправо није ни постојало. Jош је ређе било наћи таленат код њих самих а Милан је и то имао, био је духовит човек, способан да препозна дар код других, па и сам да напише понешто. Књигу коју сам приредио, отвара његов аутобиографски текст „Успо(н)мене.“ Очигледан доказ дара код човека који креће у живот као недоношче са две флаше топле воде уместо инкубатора, у убогој сеоској кући без родитеља и књига.

Упознао сам га када је постао генерални директор РТ Београд. Нисам био члан партије, једанпут нисам прошао реизбор на ФДУ јер нисам био „морално политички подобан.“  Вукос за то није марио, мада не верујем да није знао такве ствари, имао је шаптаче, одоздо, одозго, са стране, изнутра. Једино је било важно да имате умесну, оригиналну идеју. Слуша са обавезном цигаретом, жмирка својим помало разроким очима, никада не упада у реч, чека да завршите. Увек ми је изгледало да се у себи смешка и радује, онда мало ћути па каже „добро.“ Обавезно „добро“ и већ има план и упутства кога звати и шта урадити да се ствар покрене.

У његово време, десила се побуна на Косову „због лошег ручка у студентској мензи.“ Одмах су тамо пошли информатори из информативне редакције да у кратким прилозима јављају како ће сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана. Одем љут до Вукоса, и тражим да идем на Косово, хоћу да направим истиниту, документарну емисију. Онда пауза па „Добро, изабери сниматеља, даћу вам кола, идите доле и никоме ништа не говорите. Материјал само шаљите мени.“ Тако и буде. Снимали смо недељу дана, вратили се, монтирао сам са мојим човеком ноћу и показао на крају само њему. После два дана у ударном термину, одмотало се „100 минута о Косову“, велика информативна гозба о томе како је заиста на Косову.

Доста ми је било гледања па сам, док је емитовано, ишао да џогирам. Пролеће, а из отворених прозора у мом крају слушам себе у континуитету, док емисија тече. Сви гледају. И данас, после 40 година срећу ме људи који се сећају.

Једном сам јавно, у новинама нагрдио једног од Вукосових уредника. Састао се врховни колегијум и одговорио ми тешким топузима, са његовим потписом. Основана је и самоуправна радничка комисија да истражи како сам ја украо из Телевизије Београд бели клавир краља Петра! Не црни и не било чији, већ баш бели и баш као што пише: PETROF!

Ја јесам злопамтило, ђаво да ме носи, али Вукосу никада нисам замерио то саопштење. Не зато што нисам био у праву, већ зато што сам некако знао да он одрађује своју директорску дужност, а да се у ствари слаже са мном у односу према томе зализаном безначајку.

Телевизија Београд je имала периоде под разним директорима али његово време је  Епоха Милана Вукоса. Најбољи програми за којима се и данас кука, нови објекти у Кошутњаку после којих се телевизија никада није ни приближно толико поновила, и све то у времену самоуправљања када се морало расправљати са сваком усплахиреном секретарицом или декоратером. То је постигао човек који је долазио на посао и ујутро и поподне, а да вас прими рок је био одмах, или би се његова Бранка јавила најкасније сутрадан. 

Колико памтим, а то је већ дуго, нико није боље, упорније и храбрије штитио ствараоце од комитетских и полицијских паметњаковића. И споља и из куће. Разоружавао их је једноставно, оним што нису имали и против чега нису умели да се боре – својим хумором и  интелигенцијом.

Вукос се често наводи као оснивач ФЕСТ-а, БИТЕФ-а, БЕМУС-а и радости Европе, али се не помињу две задужбине које је шездесетих година, оставио је за собом. Покренуо је обнову Хиландара и обезбедио закон којим почиње градња Народне библиотеке Србије. Од свих могућности у Београду, изабрао је једино природно место, поред рушевина које су чекале да постану Храм Светог Саве.

Када му већ није подигнут споменик ми му се овом књигом клањамо. 

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 19. јун 2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.