1997. – Класични холивудски стил (Претеча једног тријумфа)

„Био си у Америци”, каже ми пријатељ: „Стварно ми реци: да ли су иза тога само паре? Колико су сви ти њихови филмови прављени као пропаганда?” – мисли наравно на политичку пропаганду. Заустим да га „разочарам” – али стадох. Није ми први пут, а сигурно ни вама, мојим читаоцима, да чујемо овакву мисао. Не може то бити без разлога.

Холивудски филм је појам који сви одмах разумеју, дефиниција стила разумљива и неписменима на крају света, баш као и дела направљена у том стилу. Ипак, шта је заправо то што чини холивудски филм тако универзално једноставним за разумевање? Како то да су ти филмови тако слични а истовремено омогућавају оригиналност маштовитим ауторима? Да ли је иза њих само новац или је и то нека пропаганда? Зашто су тако лаки за разумевање и емотивно моћни?

ХОЛИВУД није само запуштени крај Лос Анђелеса, то је појам; последица посебног формалног стила и система филмске продукције. „Класични холивудски стил” је израз који обухвата бројне формалне конвенције, начине приповедања као и производну технологију која се, са занемарљивим изузецима, примењује у производњи „америчког филма”. Иако постоје и други препознатљиви филмски стилови (европски, јапански, итд.), холивудски стил је тако импресивно успешан да се све чешће чују изјаве да је Америка постала владајућа светска сила не силом оружја, већ пре свега захваљујући Холивуду.

Под „стилом” се овде подразумева комбинација изражајних средстава филмске уметности која остављају утисак на екрану: сценографија, тон, светло, монтажа, глума, дијалог, музика, итд. Реч класичан обично подразумева однос који уметнички предмет успоставља према античкој грчкој или римској традицији, елементе склада, равнотеже и правила заната. Међутим, у нашој синтагми, реч класични мора да подразумева и елементе модерне уметности и специфичне технологије. Елементи грчке драме укључени су у сваки амерички филм, али то ипак није оно што их чини „класичним”. Они су током историје успоставили свој модел приповедања и производње, стандард према којем сви остали филмски аутори и произвођачи морају да се поставе; било да се супротставе или имитирају. Успех овог модела и та беспоговорна позиција дају нам за право да холивудске филмове сматрамо класичним, у истом смислу у ком су то незаобилазне античке драме.

Ко прави холивудски филм? У свим другим уметностима питање изгледа излишно; зна се ко је написао Рат и мир, компоновао Кармен или насликао Гернику. Ипак, сваки разговор о ремек-делима подразумева и историјске околности, социјалне прилике, дух времена. Сикстинску капелу је родио Микеланђело а њега је родила ренесанса, много пре него отац који је младићу саветовао да се „бави нечим од чега се може живети”. И поред тога, обично се подразмева да је уметник тај који оставља свој пресудан траг и да је он аутор дела, а не неки правац или мецена.

Међутим, холивудски филм је увек групни подухват изведен у околностима индустријске производње и ту лежи занимљива тема за оне који размишљају о уметности: може ли овде бити говора о једном кључном аутору?

Историје филма су обично писане као низови прича о појединим ауторима. Ко је аутор филма ОДИСЕЈА 2001? Ствар изгледа јасно: Кјубрик је и (ко)сценариста, и редитељ, и то неприкосновени. Али да ли је то тако и у његовој верзији књиге ЛОЛИТА за коју је са Набоковим писао сценарио? А ко зна ауторе хиљада филмова који пуне сале само због наслова, жанра или зато што у њима играју омиљени глумци? И поред интелигентних и важних аргумената теоретичара ауторског филма из шездесетих година, редитељско име остаје у овим случајевима сасвим неважно. Готово да је свеједно ко је режирао, важно је да је филм амерички, дакле подразумева се да су поштоване одлике тог стила. У том смислу аутор је Холивуд, пресудни глас који увек изнова користећи исте методе успева да изрази разноликост и богатство погледа на свет.

Ниједан холивудски редитељ, продуцент нити глумац није потпуно слободан од ових конвенција без обзира на то колико је моћан и оригиналан њихов дух. Било да је то Грифит, Чаплин, Копола, Скорсезе или Тарантино; без обзира на то да ли је у питању Мирамакс, Парамаунт или РКО, конвенције су увек ту. Талентовани редитељи се поигравају, истражују или их ревидирају, али не могу да их игноришу. Систем правила је тако ефикасан, тако високоразвијен и изражајан да је то постао стандард филмског говора, „начин филмског писања” који публици и ствараоцима омогућава лакоћу комуницирања и уживање. И наравно, зараду.

Које су, дакле, то конвенције?

Немогуће је овде чак ни површно наводити све стандардизоване облике холивудског филмског језика у погледу покрета камере, монтаже, композиције кадра, употребе објектива, планова, тона, сценаристичких конвенција. У правој експлозији књига о филмској пракси која прати исту такву експлозију филмских школа, разматрају се поједини сегменти ових конвенција који су често дефинисани као сува правила: „ако сте камеру у првом кадру поставили овде и снимили крупан план, после тога морате да је поставите овде а никако не ту или тамо”.

На крају ових томова увек је наведен речник, стандардизован конвенционални језик који већ својим постојањем успоставља норму. Узмимо за пример основни појам СХОТ– кадар, базични филмски елемент који се поступком монтаже пажљиво ниже са другим кадровима, тако да гледаоцу омогући кретање по простору сцене и завиривање у најзанимљивији детаљ, и то у битном тренутку. Ово премештање гледаоца по сцени било би хаотично и збуњујуће да класичан холивудски стил није установио низ правила која обезбеђују не приметност и удобност прелаза. Холивудски стил се труди да гледалац не примети „рез”, односно да му прелаз буде пријатан. А крајњи смисао јесте да се гледалиште омађија, „упије” у збивање, да вибрира са радњом и да се тако обезбеди снажно емотивно учешће.

Наравно да има одступања од овог правила, и то не само код редитеља који воле изазове. Видљив рез, намерно истакнут „против правила”, такође сведочи о постојању конвенције јер увек има драматуршки смисао. Уклапа се у законе нарације, који су такође део холивудског стила. Дакле, и када ради мимо или против правила, онај-ко-прави-филм успоставља релацију са холивудским класичним стилом.

Ако овакво разматрање изгледа превише круто, препоручујемо да се замисли 600-800 кадрова (колико садржи један просечан амерички филм), повезаних грубим, агресивним, збуњујућим резовима. Да ли би се уопште могло пратити збивање и како би се „саживели” с екраном? У најмању руку, доживљај тог филма био би сасвим нешто друго од онога што очекујемо са југа Калифорније. Зато у свакој професионалној филмској екипи постоји сцрипт супервизор, особа која само брине о визуелном континуитету, иако титула сугерише нешто друго.

Холивудски филмови живе од веродостојности, илузије о реалности збивања на екрану. Не само да се све чини да се рез визуелно не примети већ је развијена стратегија – и то врло успешна стратегија – да се гледалац обесхрабри у препознавању прелаза. Битну улогу у томе игра континуитет и савршено промишљена употреба тона.

Затим: главни замајац сваког холивудског филма је карактер у акцији који најчешће хоће да постигне нешто пожељно, нешто што би и гледалиште пожелело. Током првих десетак минута упознајемо ситуацију, ликове и време у којем је обично бусинесс ас усуал. А онда, изненада, измећу 10. и 15. странице сценарија, догоди се нешто што ће потпуно променити његове жеље, ток збивања и цео живот – тачка без повратка. Јунак обавезно улази у акцију (за разлику од често пасивног европског хероја), савладава бројне препреке и на крају најчешће успева. Хаппy енд!

Наравно да сваки амерички филм не прати ову формулу. Шта је са јунацима који чезну за нечим непожељним или хоће оно што им шкоди? Зашто и они изгледају као прави амерички јунаци?

Ниједно друштво није толико опседнуто митом о успеху или пропасти појединачног подухвата као америчко. Визија индивидуалног напора који чини незаштићени појединац под капом бескрајном, јесте онај заједнички елемент америчке приче који повезује све ликове, тема неизоставна у производима духа који оданде стиже.

За разлику од литерарних дела, међутим, амерички филм оперише искључиво на основу идентификације са главним јунаком. Било да се користи драматуршка техника приповедања из првог лица, субјективни кадар, или се примењује неко суптилније средство, холивудски идеал је увек исти: навести гледаоца да поверује да је јунак на сцени некако исти као ја, један део мене, идеализована верзија нас самих. Разлике у околностима које окружују филмског јунака и моје реалности, привремено се игноришу; битно је оно што препознајем као своје.

У том смислу фабрика Холивуд је постигла фасцинантан успех. Људи из најудаљенијих култура, из потпуно другачијих околности, са лакоћом пристају на овај зов и плаћају све скупљу карту за парче америчког сна. Тако се десило да је привлачност америчке цивилизације нашла свог идеалног тумача и пропагандисту у холивудском филму, претечи њиховог тријумфа у 20. веку.

Ни Пентагон није био лош, али Холивуд је тај који увек побеђује.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Зборник Факултета драмских уметности, пролеће 1997.