Ксенију Зечевић сам упознао пре више од 30 година. Позвали смо је у једну емисију да свира, на телевизији, чини ми се први пут. Управо пристигла у Београд, лепа, тек девојка, гледала је око себе оним крупним очима, гледала нас је нетремице и тако загледана, ћутке слушала моје прегласне инструкције. Деловала је уплашено и некако одсутно, али кад је почела да свира, пред нама се отворила душа уметника.

Ксенија није свирала прстима. Она је за свирање користила оно друго, што је дато само правим уметницима. Клавир је био њен продужетак, начин да покаже свој унутрашњи свет, нежност, занос и изнад свега бол.

Ми који се бавимо драмским уметностима најбоље знамо колико је тешко „ухватити” публику, завести је тако да дише заједно са оним што јој пружамо. За њу је то било тако лако; било јој је довољно само неколико првих тактова, и магија је била ту.

Једном, давно, позвао сам је код мене на журку. Пристала је, а онда смо на 19. спрат солитера изнели клавир за њу. Свирала нам је те вечери дуго, и ми смо је, седећи на поду, пратили како дели са нама радост своје туге.

После смрти Данила Киша, завршио сам серију „Голи живот” и позвао Ксенију да напише музику. Дошла је у Кошутњак, у собу магнетоскопа, просторију у којој се у исто време снимају и емитују и монтирају разне емисије. Узели смо једну машину и почели од почетка уз моје сугестије и за њу вероватно непотребна објашњења о томе шта желим. У једном тренутку изашла је из собе. Није се враћала па сам изашао да је потражим. Нашао сам је у једном углу, у ходнику, како стојећи плаче. Тако смо се све договорили. Донела је чаробну музику која је на потресан начин обојила ову серију.

За њу, која је носила срце тамо где ми остали носимо брошеве и одликовања, све је морало бити повреда, стрепња и мук.

Пре скоро 20 година радио сам серију живих емисија „Личне ствари”. У једној емисији, непосредно пред оне изборе за које су нас убеђивали да је једнопартијски плурализам најбољи од свих које можемо пожелети, имао сам три гошће. Онако успут питао сам их да ли ће изаћи на гласање и оне су нешто одговарале. Када је дошао ред на Ксенију, она је нас упитала „А какви су то избори сутра?” Мало смо се насмејали, и одједанпут сам на монитору угледао неке рекламе, музику, шта ли. Тако се завршила и та емисија и моја серија. Хвала јој на томе.

Није јој било лако у временима кад се од уметника неизоставно тражи таленат за маркетинг уместо талента, инсталације уместо инспирације, када се носе протезе на месту где треба да буду емоције а кепеци на штулама се прихватају као великани. У временима када је „кул” закуцавати ексере у клавир, када је „супер” препарирати га и кад није „шик” написати складан акорд. Није јој било лако.

Чини ми се да нема никога коме је нанела неко зло. С изузетком једне особе која се звала Ксенија Зечевић.

Драга Ксенија, почивај у миру.

Александар Мандић

Сећање на Ксенију Зечевић, новембар 2006.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.