Kseniju Zečević sam upoznao pre više od 30 godina. Pozvali smo je u jednu emisiju da svira, na televiziji, čini mi se prvi put. Upravo pristigla u Beograd, lepa, tek devojka, gledala je oko sebe onim krupnim očima, gledala nas je netremice i tako zagledana, ćutke slušala moje preglasne instrukcije. Delovala je uplašeno i nekako odsutno, ali kad je počela da svira, pred nama se otvorila duša umetnika.

Ksenija nije svirala prstima. Ona je za sviranje koristila ono drugo, što je dato samo pravim umetnicima. Klavir je bio njen produžetak, način da pokaže svoj unutrašnji svet, nežnost, zanos i iznad svega bol.

Mi koji se bavimo dramskim umetnostima najbolje znamo koliko je teško „uhvatiti” publiku, zavesti je tako da diše zajedno sa onim što joj pružamo. Za nju je to bilo tako lako; bilo joj je dovoljno samo nekoliko prvih taktova, i magija je bila tu.

Jednom, davno, pozvao sam je kod mene na žurku. Pristala je, a onda smo na 19. sprat solitera izneli klavir za nju. Svirala nam je te večeri dugo, i mi smo je, sedeći na podu, pratili kako deli sa nama radost svoje tuge.

Posle smrti Danila Kiša, završio sam seriju „Goli život” i pozvao Kseniju da napiše muziku. Došla je u Košutnjak, u sobu magnetoskopa, prostoriju u kojoj se u isto vreme snimaju i emituju i montiraju razne emisije. Uzeli smo jednu mašinu i počeli od početka uz moje sugestije i za nju verovatno nepotrebna objašnjenja o tome šta želim. U jednom trenutku izašla je iz sobe. Nije se vraćala pa sam izašao da je potražim. Našao sam je u jednom uglu, u hodniku, kako stojeći plače. Tako smo se sve dogovorili. Donela je čarobnu muziku koja je na potresan način obojila ovu seriju.

Za nju, koja je nosila srce tamo gde mi ostali nosimo broševe i odlikovanja, sve je moralo biti povreda, strepnja i muk.

Pre skoro 20 godina radio sam seriju živih emisija „Lične stvari”. U jednoj emisiji, neposredno pred one izbore za koje su nas ubeđivali da je jednopartijski pluralizam najbolji od svih koje možemo poželeti, imao sam tri gošće. Onako usput pitao sam ih da li će izaći na glasanje i one su nešto odgovarale. Kada je došao red na Kseniju, ona je nas upitala „A kakvi su to izbori sutra?” Malo smo se nasmejali, i odjedanput sam na monitoru ugledao neke reklame, muziku, šta li. Tako se završila i ta emisija i moja serija. Hvala joj na tome.

Nije joj bilo lako u vremenima kad se od umetnika neizostavno traži talenat za marketing umesto talenta, instalacije umesto inspiracije, kada se nose proteze na mestu gde treba da budu emocije a kepeci na štulama se prihvataju kao velikani. U vremenima kada je „kul” zakucavati eksere u klavir, kada je „super” preparirati ga i kad nije „šik” napisati skladan akord. Nije joj bilo lako.

Čini mi se da nema nikoga kome je nanela neko zlo. S izuzetkom jedne osobe koja se zvala Ksenija Zečević.

Draga Ksenija, počivaj u miru.

Aleksandar Mandić

Sećanje na Kseniju Zečević, novembar 2006.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.