Зове ме пре тридесетак година Милан Вукос, тадашњи директор Телевизије Београд и тражи да се некако обогати Београдска хроника, да у програму не буду само сувопарне информације. После неколико дана вратим се са предлогом.

Милован Илић Минимакс је био првак радио телевизијског хумора и предложим да заједно смишљамо програм, он да га води, ја да режирам и увек да имамо у студију неког госта са којим ћемо да разговарамо о вестима дана. И поред тога што је мешање забавњака у информативне садржаје било нечувена ствар, Вукос прихвати идеју.

Почну припреме, долазимо Мића и ја да предложимо госта за почетак: Стане Доланц! Није тешко старијим читаоцима дочарати каквој је супер-тешкој политичкој категорији припадао тај тешкаш. За млађе да кажемо: „Тито па он“. Мешкољи се Вукос у столици али му се брк смешка и одобри ту авантуру. Оно што је Вукоса чинило изванредним директором јесте и то што је умео да тако „ризичним ликовима“ као Мића и ја обезбеди простор за игру у сред политичког ринга.

Пристане и Доланц, на видику је невиђена ствар. Као када би данас Шефа пропитивао Лане Гутовић.  И ево нас пред емисију, седимо код Вукоса у канцеларији нас четворица и договарамо се. Пита Милан Станета: „Има ли неких тема које не бисте желели да чујете?“ Следи одговор због кога све ово и пишем: „Нема. Ја ћу да одговорим на свако питање које ви смете да поставите.“

Значи тако! Крене разговор, пита Минимакс да ли је Доланц задовољан безбедносном ситуацијом у Београду. Каже Стане да је задовољан и да су сви случајеви крупног криминала решени. На то каже Мића: „Осим једног.“ Пауза. Гледа Доланц, шеф свих обавештајних служби  у Мићу, не зна на шта водитељ мисли, а неугодно му је да то призна. Преузе Мића власт у студију.

Данас је мало другачије. Новинари имају слободу да питају, мада некако не знају шта би са њом. Нећу да набрајам велике области нашег живота о којима власти ћуте, сви се могу тога лако сетити. Замислимо у студију комедијанта Ланета и човека који је данас „Он па он.“ Прво, тешко је замислити да Он прихвата такав дијалог. А слобода питања? Тек то је тешко замислити у живом програму. На пример, једно од лакших питања: зашто неко хоће да нас части Блером? Какав интерес има тај који плаћа? Како ћемо се одужити за тако леп поклон?

Уместо Доланцове охолости сада големаши имају конкретне интересе у мутним сферама. То су за њих минска поља кроз која се шуњају са страхом. Како се то види? Па тако што када се некоме омакне и постави питање о извесној затамњеној зони данашње власти, може бити шутнут, вређан, игнорисан или затрпан дрвљем и камењем. У најбољем случају, скинут са програма, и он и његова емисија. То је најбољи случај зато што се онда види шта се десило, новинарка има неку моралну сатисфакцију. А како ће од те сатисфакције да плати рачуне, то је њен проблем. У таквој реалности, наравно да није неопходно да неко некога зове и тражи ово или оно. Скоро да не знам шта је за новинаре боље, оно онда, или ово сада.

Верујем да ништа што се јавно показује не сме да буде без духа и дистанце, да је зрно ведрине и само-ироније најбоља препорука, без обзира да ли је реч о уметности новинарству или политици. Тако посматрано, налазимо се у мрачној земљи. Не могу да се сетим ни једног нашег политичара (осим Тасовца, али он и није политичар) који је у стању да се интелигентно јавно шали, да прихвати духовит дијалог, а поготово да се обрадује тој прилици. Страшна грешка њихових ПР гуруа; такви људи не могу пробудити зрак оптимизма нити инспирисати да се поднесу „крв, зној и сузе“. Само изванредно интелигентан и духовит  човек као Черчил, могао је да победи уз такво обећање. Код нас су то могли Анте Марковић и Ђинђић, али они нису имали Енглезе, већ нас.

Нећу да ово буде текст о политици. Очевидно је међу људима који се баве културом слобода за питања још много мања. Сви ми који не часимо часа да пљуцнемо по политичарима, штитимо себе од незгодних питања много ефикасније. Све сами сердари и војводе. Када сте чули нешто овако: „Зашто сте наградили ту немаштовиту, маниристичку и језички танку књигу?“ „Како објашњавате да већ на осмој репризи тако бучно најављиване представе само 40 гледалаца купи карту?“  „Како је могуће да се у врхунском позоришту толико упропасти тај изузетно леп текст?“ „Да ли стварно верујете да ваша бесмислица коју представљате као „инсталацију“ може икога да заинтересује?“ „Када ћете престати да свакога ко седне за клавир на вашој бини најављујете као нешто изузетно?“

Исто, а можда и више, заштитили су се лекари, судије, професори универзитета, попови, фудбалски клубови…

За крај вреди поновити чувену анегдоту која тачно приказује односе у данашњим демократијама према слободи медија. Хенри Кисинџер, још један интелигентни мајстор, стаје пред новинаре на  конференцији за штампу и каже: „Надам се да сте спремили питања за моје одговоре?“

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 21. март 2015.

Similar Posts

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *