Тих година сам правио прилоге из културе за немачки радио ВДР. То су били програми за наше људе који тамо живе, на српском језику. Поводом Његошеве награде био сам са Пекићем пред микрофоном. Овде непознато, никад штампано:

Господине Пекићу, честитамо вам Његошеву награду, поводом које новинари нарочито воле детаљ да се име добитника златним словима уклесује у мермер, у Његошевом двору, Биљарди, ваљда да буде “заувек”. Међутим, баш ваша биографија показује да ништа није “заувек”. Можете ли мало о свом животу?

Не, ништа заувек није. Па ни наши животи. То није само природно, то је и добро. Замислите свет у коме је све заувек. Тада би нам и срећа тешко пала. И овако прилично страшан, био би просто неподношљив. А у уметности, сами знате колико је минулих псеудовеличина нетрагом нестало. Ко зна колико ће се имена и са те Његошеве споменплоче заборавом истрти и хоће ли у даљој будућности овог народа и једно остати. И у мојој биографији ствари, некад на срећу, некад нажалост, нису биле не само заувек, него ни дуго нису трајале. Само пре рата, до једанесте, као син државног службеника, селио сам се шест-седам пута, а из стана у стан и не памтим, и ако сам, с муком и отпором, прилагођавајући се новој средини, мислио да ће она, та средина, бити заувек. После рата као политчки кривац био сам прилично времена у затвору. Замислите да је то било заувек! Из Београда сам се преселио у Лондон, мислећи да останем неколико година, а остао сам пуних седамнaeст. Па ипак, ни то заувек није. Ускоро се враћам у земљу. Ускоро, кажем, не баш данас.

Зашто од 1941. нисте били на Цетињу? Ко је од кога бежао?

Не, није било никаквог бекства. Реч је о случајности. А и мојој заблуди, која је нашла место и у мојим интервјуима. жао ми је због ње и моје бедне меморије. Био сам на Цетињу, на пропутовању из Титограда у Будву – и то је магијска случајност – присуствовао предаји прве Његошеве награде Михајлу Лалићу. Тада нисам имао ниједну објављену књигу, радио сам у филмској индустрији, и ни сањати нисам могао да ћу једном и ја на истом месту стајати и изговарати беседу у славу нашег великог песника.

Живите у Лондону, тако се водите. Истовремено виђамо Вас често овде. Зашто тако? Да ли Вам је стварно тако боље?

Уопште није. Не може човек мог позива, грађанских навика и темперамента имати два дома, два радна стола, два издвојена, па у доброј мери и противречна круга живота. Извесно време, међутим, тако мора бити. Извори за неке идуће књиге налазе се у Лондону, а тамо је и мир који ми рад обезбеђује. Овде нема тих књига и докумената, мира још мање, али има пријатеља и непријатеља, укратко живота. Не тврдим да за мене и уметност није живот, али није једини.

Дозволите да Вас онима који Вас не знају представим: цивилизован, отмен, пријатан и близак, госпотствен саговорник. Има ли ту уопште и неке драме, ако сам вас добро описао?

Најпре Вам хвала на похвалама које нисам заслужио. А драме има уколико под њом подразумевате напоре који се морају уложити да човек сачува цивилизованост и самоконтролу у свету у коме се те битне европске одлике све више губе услед растућег притиска материјалистичких сила тзв. прогреса, месијанских идеологија сумњиве праксе и све интензивнијих напора сваког од нас понаособ, да у оквирима свих тих ограничења, по сваку цену – успемо и просперирамо, увек све више имамо и све више можемо. Чак и по цену каквоће живота.

Ви сте по општем мишљењу “велики писац”. За оне који вас нису читали, препоручите нешто за почетак.

Нисам велики, само висок. Препоручио бих за почетак романе “Беснило” и “Одбрану и последње дане”, по коме се ускоро снима филм, а можда и прву књигу затворских успомена “Године које су појели скакавци” или, нарочито за наше људе на тзв. привременом боравку у иностранству, “Писма из туђине” у издању загребачког ХИТ-а.

Кајете ли се због нечега што сте написали?

Да. Кајем се због своје прве књиге “Време чуда”, која је, упркос. изврсним критикама, нешто што из моралних обзира нисам смео да напишем. У сваком случају, морао сам је, како сам замислио, завршити, па би имала друкчије значење, а ја то још нисам стигао, и не знам да ли ћу икада.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 21. avgust 2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *