Gospodine Pekiću, čestitamo vam Njegoševu nagradu, povodom koje novinari naročito vole detalj da se ime dobitnika zlatnim slovima uklesuje u mermer, u Njegoševom dvoru, Biljardi, valjda da bude “zauvek”. Međutim, baš vaša biografija pokazuje da ništa nije “zauvek”. Možete li malo o svom životu?

Ne, ništa zauvek nije. Pa ni naši životi. To nije samo prirodno, to je i dobro. Zamislite svet u kome je sve zauvek. Tada bi nam i sreća teško pala. I ovako prilično strašan, bio bi prosto nepodnošljiv. A u umetnosti, sami znate koliko je minulih pseudoveličina netragom nestalo. Ko zna koliko će se imena i sa te Njegoševe spomenploče zaboravom istrti i hoće li u daljoj budućnosti ovog naroda i jedno ostati. I u mojoj biografiji stvari, nekad na sreću, nekad nažalost, nisu bile ne samo zauvek, nego ni dugo nisu trajale. Samo pre rata, do jedaneste, kao sin državnog službenika, selio sam se šest-sedam puta, a iz stana u stan i ne pamtim, i ako sam, s mukom i otporom, prilagođavajući se novoj sredini, mislio da će ona, ta sredina, biti zauvek. Posle rata kao politčki krivac bio sam prilično vremena u zatvoru. Zamislite da je to bilo zauvek! Iz Beograda sam se preselio u London, misleći da ostanem nekoliko godina, a ostao sam punih sedamnaest. Pa ipak, ni to zauvek nije. Uskoro se vraćam u zemlju. Uskoro, kažem, ne baš danas.

Zašto od 1941. niste bili na Cetinju? Ko je od koga bežao?

Ne, nije bilo nikakvog bekstva. Reč je o slučajnosti. A i mojoj zabludi, koja je našla mesto i u mojim intervjuima. žao mi je zbog nje i moje bedne memorije. Bio sam na Cetinju, na proputovanju iz Titograda u Budvu – i to je magijska slučajnost – prisustvovao predaji prve Njegoševe nagrade Mihajlu Laliću. Tada nisam imao nijednu objavljenu knjigu, radio sam u filmskoj industriji, i ni sanjati nisam mogao da ću jednom i ja na istom mestu stajati i izgovarati besedu u slavu našeg velikog pesnika.

Živite u Londonu, tako se vodite. Istovremeno viđamo Vas često ovde. Zašto tako? Da li Vam je stvarno tako bolje?

Uopšte nije. Ne može čovek mog poziva, građanskih navika i temperamenta imati dva doma, dva radna stola, dva izdvojena, pa u dobroj meri i protivrečna kruga života. Izvesno vreme, međutim, tako mora biti. Izvori za neke iduće knjige nalaze se u Londonu, a tamo je i mir koji mi rad obezbeđuje. Ovde nema tih knjiga i dokumenata, mira još manje, ali ima prijatelja i neprijatelja, ukratko života. Ne tvrdim da za mene i umetnost nije život, ali nije jedini.

Dozvolite da Vas onima koji Vas ne znaju predstavim: civilizovan, otmen, prijatan i blizak, gospotstven sagovornik. Ima li tu uopšte i neke drame, ako sam vas dobro opisao?

Najpre Vam hvala na pohvalama koje nisam zaslužio. A drame ima ukoliko pod njom podrazumevate napore koji se moraju uložiti da čovek sačuva civilizovanost i samokontrolu u svetu u kome se te bitne evropske odlike sve više gube usled rastućeg pritiska materijalističkih sila tzv. progresa, mesijanskih ideologija sumnjive prakse i sve intenzivnijih napora svakog od nas ponaosob, da u okvirima svih tih ograničenja, po svaku cenu – uspemo i prosperiramo, uvek sve više imamo i sve više možemo. Čak i po cenu kakvoće života.

Vi ste po opštem mišljenju “veliki pisac”. Za one koji vas nisu čitali, preporučite nešto za početak.

Nisam veliki, samo visok. Preporučio bih za početak romane “Besnilo” i “Odbranu i poslednje dane”, po kome se uskoro snima film, a možda i prvu knjigu zatvorskih uspomena “Godine koje su pojeli skakavci” ili, naročito za naše ljude na tzv. privremenom boravku u inostranstvu, “Pisma iz tuđine” u izdanju zagrebačkog HIT-a.

Kajete li se zbog nečega što ste napisali?

Da. Kajem se zbog svoje prve knjige “Vreme čuda”, koja je, uprkos. izvrsnim kritikama, nešto što iz moralnih obzira nisam smeo da napišem. U svakom slučaju, morao sam je, kako sam zamislio, završiti, pa bi imala drukčije značenje, a ja to još nisam stigao, i ne znam da li ću ikada.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 21. avgust 2021.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.