Они који уживају у плодовима савремене културе добро знају да није лако сачувати се од фолираната, надобудних импровизатора, уображених „великих“ имена или просто, обичних глупости које се представљају као ексклузивна уметност.

Са галеријама је најлакше. Не идем на отварања, тамо треба честитати аутору. Нисам неки стручњак за сликарство па најчешће вирим кроз излог галерије, тако одлучујем да ли ћу ући. И то није без ризика, понекад аутор/ка седи унутра у пустој галерији, можда са неким ћаска и пажљиво посматра кретање ретких посетилаца. Онда се морате правити како сте заинтересовани и задржати се дуже, није ред да повредите њихову веру у то што раде. Понекад вам сироти уметник хвата поглед и нетремице вас гледа у очи, жедан комплимента. Није баш пријатно. Упозорење: Октобарски салон не обилазите, већ заобилазите. Можда је ово упутство вишак, тамо и иначе нема живе душе.

Биоскоп је лако пребродити. Они са екрана не виде кад бежим, обично ми је довољно двадесетак минута да знам да ли ћу изаћи. Филмове гледам скоро искључиво на нету или дисковима (да не чује мој друг Рале Зеленовић), па се не излажем ризицима премијера и сведочењима присутних колега који могу да виде кад одлазим.

Са књигама је компликовано. Читајући новине и приказе изгледа да се у Србији штампају само светски хитови, битна, значајна, важна, кључна, прекретничка, изузетна, монументална и награђивана дела. Коме веровати? Седим у књижари, листам, читам, проверавам. Са поезијом је лакше, брзо се може видети таленат или мањак истог (као што би се изволео изразити полицајац, адвокат, па и неки од угледних интелектуалаца), много чешће ово друго. Модерна поезија је углавном помало чудна проза, графички разбијена у редове који садрже свега по неколико речи. Са правом прозом је теже. Распитујем се код пријатеља, добрих читача, они код мене…није лако пронаћи оних 3-4 постотка књига које заиста вреде. После такве истраге одлучим понешто и да купим а шанса да сам погрешио је велика. Књиге су благословене јер вођење љубави са њима нема сведока. Баталите књигу и нико не види. Сјајна ствар.

Концерти су незгодни. Бирам програм, не толико извођача. Ако је то музика коју волим, не могу је много упропастити. Пажљиво заобилазим безмало све настало после Стравинског. У сред дела се не може побећи, али срећом постоје ставови па је лакше. Нажалост, види се како бежите, али ту непријатност заборавите одмах напољу, чим удахнете ваздух и нађете се у сред живота. Какво олакшање!

Најгоре је у позоришту. Премијере прескачем, ту сви мотре једно на друго. Ако останете до краја, обавезно ће вас питати како вам се допало и тиме вас ставити на велике дипломатске муке. Ако не ваља, а углавном не ваља, треба изаћи на очиглед свих, укључујући и глумце на сцени. Непријатно. Уз то, обично иза последњег реда стоји редитељ и надгледа како публика регује. Пролазећи поред њега стичете смртног непријатеља и бићете проглашени за незналицу који није дорастао да схвати сву генијалност модерних позоришних рецитала који штите текст од мизансцена, покрета на сцени. Или, текста и нема, само пароле и некакво мување и скакање по бини. И ту се распитујем, читам критике, али ипак се пречесто осећам као да ме неко стеже око грла. „Дајте ми светлости….“ каже Клаудије прекидајући сцену „Мишоловка“ у Хамлету. Разумем га одлично. И додајем: „Ваздуха, ваздуха…“

Пошто волим позориште, идем на обичне, редовне представе и прво правило које примењујем јесте да бирам седиште са стране и што више позади. Тешкоћа је што се одатле велики делови текста не разумеју јер је у моди мрмљање, које се продаје као „природан говор.“ Ипак, тако могу да утекнем скоро неприметно а да не представљам пример и алиби за друге. Још једно упозорење: будите веома опрезни око Битефа, ту могу лако да вас придаве.

Највећи део модерне уметности је неразумљив, опседнут негирањем канона, просто не знате у чему је ствар. То вас доводи до стрепње да сте глупи и необразовани, за разлику од ових около који са пажњом и „разумевањем“ прате догађаје. Срећом, у мојим годинама сам довољно млад и довољно матор  па се не устручавам да признам неразумевање, тражим објашњења. То понекад помогне, разјасни се смисао тога што пратите, али то се дешава тако ретко! Објашњења најчешће нема или су толико глупа да је то невероватно.

Дакле, чувајте живу главу, не дајте да вас угуше, али не одустајте. Уживајте у уметности, у радовима талентованих људи којих увек има.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 22. новембар 2014.

Similar Posts

One Comment

  1. Радујем се што постоји ”Политика”, која је пример очуване новинарске струке, доброг укуса, одличног дизајна и едукативне улоге новинарства. Претпостављам да је у свету мало оваквих листова који читаоце одржавају у уверењу да су мисаоно достојанствена бића.

    Овога пута, похвалила бих текст, односно начин размишљања господина Александра Мандића – ”Чување живе главе”, где се ”раскринкава” надобудни систем уметничких вредности , као простор у коме се недостатак идеја и креативности маскира ”ореолима” метафорике, разумљиве само ”посвећенима” и ”луциднима”. То је одавно постало поље непрегледне менталне манипулације која гуши здраворазумско процењивање, нарочито код људи са лабавим естетичким знањима. Свакодневно, и у свим сферама живота, ми живимо бајку ”Царево ново одело” , и, наравно, тако је лагодније, јер они који виде ”голотињу” ризикују да их прогласе за наивне, необичне, неподобне, чак опасне у колотечини подвала.

    Зато, честитке г. Мандићу за искреност и глас против обмана.

    Молим вас најљубазније да пренесете овај коментар г. Мандићу. Хвала.

    Срдачно,
    Славица Јовановић, Косјерић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *