Прошли пут сам мрзео не а данас ћу да се навадим на оне који кажу да и одмах додају али…Уствари, често кажу и не, али… то је код њих исто.

Ма шта да кажете, они ће вас заскочити са једним не,али…после чега следи додатак који треба да покаже како сте наивни, плиткоумни, како нисте упућени нити схватате целу ствар онако како би требало. Онако како само они својим моћним умом виде и знају.

Стрепе непрекидно, као да тону од онога што сте рекли, као да их својим идејама давите, гурате у воду, грчевито се хватају за да,али…, не би ли остали са главом изнад воде. Нема шансе да пред њима кажете нешто што ће изазвати само да или једно обично не. Можете бити експерт за оно што говорите, та ће вас људска фела увек научити памети, скренути вам пажњу, показати вам да сте мање упућени у ствар од њих.

Не умеју да саслушају. Већ на пола ваше реченице, машу главом, знају шта сте хтели рећи и спремни су да вас нокаутирају. Не вреди вам ништа да промените тему, да се спасавате нечим неутралним. Увек ћете бити надјахани једним додатком који следи после да,али…

Да/не, али…није поштапалица, то је агресија. Они не разговарају, већ ратују. Боре се за голи живот. Нипошто и никада не смеју да изгубе, то јест, да признају да је други у праву. У таквом друштву брзо ућутим и пуштам их да преживе, да њихова буде последња. Ипак, то кошта. Увек осећам да губим дах, да ме стежу око врата и гуше својим, најчешће глупим и бесмисленим додацима. Спасавај се ко може!

Изгледа ми да их је највише међу онима који имају неку моћ да одлучују. Излажете своју идеју или мисао, и чека вас: да, али…Они морају да пробуше вашу балон пуњен маштом или знањем. Само ја (и они) знам колико пројеката нисам остварио јер су ме стрељали, насамо и пред другима. „Ђе год сам хтио нешто да учиним, свуда сам изгинуо“ каже јунак Матије Бећковића.

Има их образованих, паметних, глупих, сиромашних и врло богатих, младих и маторих, великих и малих. Носе разне титуле; политичари, уметници, пензионери, новинари, професори, психолози, пијанци и доктори наука. То је омиљени кафански спорт.

Нека велика и дубинска мука, неки страшан терет и страх су преузели власт. Ту престаје размишљање. Ако се преварите па пред њима нешто гласно тврдите, одговориће вам контром. Исто тако би било и да кажете нешто сасвим супротно. Не, али…Жалосна створења.

Интересантно је да су, често, једине особе са којима не практикују своју муку, њихови брачни парњаци. Ту су прочитани.

Најтеже ћете их наћи међу онима који заиста нешто продуктивно раде. Такви су по правилу радознали, у стању су да чују другог, да размисле пре него што нешто кажу, да се сачувају од лупетања и да сачувају своје мишљење за себе.

Видео сам недавно дивну изреку:

Благословени су они који немају шта да кажу, а ипак ћуте.

Александар Мандићтелевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 23. јун 2012.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *