Пре неки дан у рубрици Погледи, Драгољуб Којчић се са разочарањем, боље рећи љутњом, пита зашто рок звезде нису написале ни један протестни стих нити одсвирали акорд да се заштити универзални простор културе. „…Ћутање пред избацивањем књига из библиотека, капиталних романа из школске лектире, грандиозних композитора са концертних програма, обезглављивање Парнаса светске литературе…!?“ чуди се господин Којчић.

Да је Елвису у његово славно време неко рекао да припада Култури, чак и у Америци где је свако ко млати четкицом по платну „artist“, то би он сам прихватио као виц и иронију. Био је просто нека нова врста кловна са чудним покретима и одећом, забављач који је освајао млађарију после досадних школских лекција о Култури.

Рокенрол је тако почео и одмах да кажем, за разлику од господина Којчића, мислим да се није од тога много одмакао, без обзира на Нобела од кога ми је дражи Леонард Коен. То је била и остала поткултура, покрет који се никако није могао сврстати у врхунска мерила Парнаса.

Сви рокери почели су да тамбурају у ритму само са једном идејом, да дођу до згодне девојке. „И’л ме жени, ил’ тамбуру купи, јер ја нешто ударати морам!“ Како тада, тако и сада, уз једну битну разлику. Наше генерације су порасле, заузеле сва кључна места и прогласиле да и то спада у уметничке висине.

Ко је од тих „Битлса“ и „Стонса“, завршио на универзитету? Напротив, они који су дрндали гитару као средњошколци, после уписа на високе школе су по правилу баталили ствар. Они који нису марили за читање, наставили су у све шаренијим светлуцавим одећама да се увијају око микрофона по бинама. То је просто био бучни циркус опште уживанције којој није падало на памет да постане Култура..

Можда сам нешто пропустио, али нисам чуо у мом рокерском веку да неко од рок идола помене Баха, Достојевског, Чехова, Шекспира, Есхила, Дантеа Фигарову женидбу или Солжењицина…То су просто два света.

Јесте, у мом рокерском веку. То је био и мој живот, учествовао сам у томе и сам са радошћу и еланом. Господин Којчић верује да је рокенрол постао део високе културе, набраја врхунце и верује да су и они део „обасјаног врха људског напретка“. Када данас гледам те остареле рок примерке како скачу по сцени, пре ми изгледају као крхотине једног сна. Али, да се разумемо, уживао сам и уживам, живот би ми био сив и много сиромашнији да нисам у свему томе живео.

“Twist and shout” је постао „Shout and twist“, врисак па слом. Данас су то производи пренатрпане индустрије забаве, потпуно потчињени тржишту. Нема ту ни трага од неког бунта. Очекивати да ће они да дигну глас у корист Ане Нетрепко је потпуно неразумно. Рок се одувек бавио само личним мукама, углавном љубавним, то му је сфера интересовања и када изађе из тих сфера, звучи неиздрживо наивно. Ако мене питате, толико помињани хит „Imagine” лепо звучи али је то писмени задатак неког занесеног средњошколца који још нема појма о животу. Прочитајте текст, лепо је замислити да га је написала ваша ћерка у трећем гимназије.       

Рок је потпуно романтичарска појава. Једино осећања су важна, то је еко-сфера у коме постоји. То је искључиво дионизијска појава, Satisfaction. Не познаје никакве  аполонске идеје о складу и хармонији, а без тих визија нема велике уметности. Господин Којчић почиње текст напоменом о револуционарном значају надреализма и баш то хоћу да кажем, то је одличан пример неуспелог покрета. Шта је данас остало од надреализма?

Социјални бунт би могао да се припише хипи покрету али, ма колико да су то сроднe појаве, музика није пратила димензију бунта. И кад се појавило тако нешто, боље да није; биле су то детињасте пароле и апорије, такође утопљене у уживање.

Мало-мало па прочитамо у новинама као важну вест да је преминуо овај бубњар или онај певач из те и те рок групе. Зашто то морамо да слушамо? Чиме су нас ти статисти музичке мега-индустрије задужили?

И што је најгоре, треба да сузимо над одласком оних које је углавном појела дрога.  Добар пример је невероватна, просто митска суза која прати нестанак Екатерине велике. Испада да су они били невини анђели, које Србија није умела да сачува од дроге па треба стално да очајавамо, будемо криви и да им се одужујемо дебелим монографијама и именима тргова. Понавља се како су били „генијални ствараоци који су оставили траг“, „обележили генерације“, „исписали историју“, „наслутили несреће које следе“. Глупости и којештарије!

Ерос је бог рокенрола. Бог животног елана и разуздане слободе. Није му стало до света око нас, само до онога у нама.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 23. jуl 2022.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.