Пецнула ме летос медуза. Мало боли, пече, црвени се, добро сам прошао. Није била из рода Chironex fleckeri које имају звонасту главу пречника 30 сантиметара и испод ње 150 метара расцветаних пипака! То је најотровније живо биће. Да ме једна од њих помиловала, не би ми било лека, био бих покојни за три-четири минута. Далеко им лепа Аустралија око које се врзмају.

Тражећи лека мојој опекотиници, упао сам у поноре интернета и свашта сазнао о медузама. Фасцинантна бића. 

Углавном су то провидна, желатинозна створења, нежних, заводљивих лелујања.  Уживање за очи, извијања као код жена. Лепо их је гледати у кући, у акваријуму и слободи али кад им се приближите, пецкају и боле.

Биле су међу првим знацима живота и океани су припадали само њима до пре пола милијарде година, када је живот набујао у водама и створио небројене врсте живота.  Од тада се не само хране, него и побеђују као најотпорније.

Воле да се друже. Пре десетак година медузе од по 150 килограма напале су јапански рибарски брод и отерале три рибара у море. У јулу 2006. тада најмодернији носач авиона „Роналд Реган” био је побеђен. Медузе су затвориле систем за хлађење нуклеарног погона и брод је био блокиран.

У Јапану 150 тона медуза се уклања из расхладних система нуклеарки дневно, а у нуклеарки у Мадрасу је у току три месеца уклоњено преко 40 милиона јединки, око 80 тона медуза. Медузација (jellyfication) океана је у току. Тотална рибља маса на подручју Јужне Африке била је 2006. године  3.9 милиона тона, а медуза 13 милиона тона.

Могу да пливају заувек, неуништиве. Не маре за отрове, електрошокове, звучне таласе. Чак и кад су мртве, плутају као пластика, не распадају се. Троше врло мало кисеоника који неке од њих могу да усисају и штеде као своје боце с кисеоником.

Jата лососа пливају у линијама и стварају вир који усисава медузе и десетине хиљада лососа умиру за неколико минута. Све је то ситница према штети коју могу нанети целом екосистему. Велики бродови носе воду у трупу ради равнотеже. Један такав је стигао у Црно море из Америке и истоварио воду у којој је била једна мала врста медузе Mnemiopsis, величине јајета, без мозга, кичме и очију. За неку годину та „америчка донација“ унаказила је рибарство Грузије, Румуније и Бугарске. Инћуни и јесетре су нестали заједно с још неким врстама. Маса медуза у Црном мору 2002. године је постала већа него маса свих риба које се улове на свету током једне године. На крају, ствар је решена преко друге медузе Beroe која има нешто налик зубима и воли да једе ону прву.

Веома разнолика бића. Имају пречник од један милиметар до више од метра. Могу да буду тешке више од пола тоне са ногама (пипцима) дугим 60 метара које их хране. Размножавају се како год им падне на памет – јер им је бог дао да је немају: хермафродитизам, клонирање, самооплодња, удварање и парење, фисија, фузија, канибализам… Чудо је што јајашца не постају одмах медузе већ прво буду сићушни полипи. Спуштају се на дно и формирају слузаву површину, полако расту један преко другог као слојеви новчића и онда, када им буде време, раздвајају се и приреде цветање медуза. Најбрже се множе Mnemiopsis. Хермафродити, не треба им партнер, нити мењају пол (не знам зашто ми падају на памет феминисткиње). Полажу јаја после тринаестог дана старости и то 10.000 дневно. И када их исецкају, не маре, делови се регенеришу и после два-три дана наставе да живе и да се множе. Ова врста једу десет пута више хране него што су тешки и могу да удвостручују тежину сваки дан. И када се засите, наставе да уништавају храну око себе до краја. А једу све живо. Ако им понестане хране смањују се, али задржавају пропорције, па кад се појави храна, расту.

И тако долазим до онога због чега све ово пишем. Једна врста је запањујућа, невероватна.

Када Turritopsis dohrnii умре, почиње да се распада, али, тада почиње чудо. Један део ћелија одлази, бежи од распада. Затим се те ћелије необјашњиво проналазе и формирају свој праоблик, полип. И онда, од полипа поново процветају. Све се то деси за пет дана од „смрти“ и то је законит процес за ту врсту. Бесмртност!

Можда ће ово на земљи што смо створили и упропастили заиста нестати. Али, ако су медузе преживеле све, можда ће се природа и за нас некако снаћи. Да је до нас мушких, ми бисмо се одавно поубијали, али уздам се у жене које су као и медузе, исти род. Практично, неуништиве.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 23. октобар 2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.